Лазар, трагедија у пет чинова Милоша Цветића која тематизује Косовски бој, први пут је објављена 1889. године. Цветић је написао укупно шест драма са темом из српске историје: Немања (1887), Душан (1889), Лазар (1889), О Гундулићевој прослави (1893), Тодор од Сталаћа (1896), Браћа (1899), Милош Велики (1901) и Карађорђе (1904). Тако Милош Цветић постаје један од писаца који су обележили најсјајнији период у развоју историјске драме код нас. Буђење националне свести у деветнаестом веку изазвало је потребу за представљањем славне српске прошлости на позорници. Највећи драмски писци тог времена писали су историјске драме и трагедије. Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Матија Бан и Сима Милутиновић Сарајлија пишу драме које за тему имају бој на Косову.
Све драме које на позорници представљају кнеза Лазара и славне српске јунаке имају свој образац у народној епици. Свађа кћери кнеза Лазара, Маре и Вукосаве, представља иницијални раздор, који се прво преноси на њихове мужеве, Вука Бранковића и Милоша Обилића, а онда и на остале великаше. Иако и Милош Цветић прати овај основни заплет, код њега је свађа сестара мотивисана Марином љубомором, јер Милош Обилић своју љубав поклања Вукосави, а не њој.
Целокупна драма Милоша Цветића помера свој фокус са традиционалних носиоца радње, кнеза Лазара и Милоша Обилића, на иначе споредног лика – Мару. Самим тим драма добија извесни романтични, па и мелодрамски карактер. Вођена безумном страшћу, Мара покушава да заведе Милоша Обилића. Када је он одбије и запроси Вукосаву, Марина опсесивна жеља постаје спречавање тог брака, а да би то постигла, удружује се са својим мужем, коме су иначе само слава и богатство важни. Погрешно тумачећи страсну љубав своје жене према Милошу Обилићу за мржњу, Вук Бранковић открива у својој супрузи моћног савезника у борби за апсолутну власт.
Увођењем и продубљивањем лика Вука Бранковића основни драмски сукоб, иначе баналан, добија на озбиљности и интензитету. Међутим, и тај лик је недовољно мотивисан, и једноставно га красе све одреда негативне особине: славољубље, грамзивост, бескрупулозност, себичност. Његов највећи грех је што је спреман да жртвује слободу читавог народа да би задовољио сопствено властољубље. У исто време није довољно лукав и препреден да заправо и успе у махинацијама, које кује са својом женом.
Милош Цветић у свом Лазару неће нарушити традиционално утемељен симболички карактер јунака. Вук Бранковић остаје издајник, али му недостаје и памети, и снаге, и дијаболичности да своје планове изведе до краја. Кнез Лазар, у српској народној традицији мученик за слободу и веру, у овој драми приказан је као марионета Вука Бранковића, који је лошим политичким одлукама довео Српско царство до пропасти. Њему недостаје снаге да донесе кључне одлуке, па на кнежевој вечери не оптужује он Обилића за издајство, већ то ураде други. Са друге стране, Милош Обилић, оклеветани јунак, неће да се брани од оптужби да је издајник да не би окривио Мару и тиме нанео бол и срамоту кнезу Лазару.
Лазар, иако је својевремено добио награду Коларчеве задужбине, представља мање успешну историјску драму Милоша Цветића, прихваћеније и од публике и од критике биле су Немања и Тодор од Сталаћа. Оно што су њене основне мане је слаба мотивација ликова и основног драмског сукоба, расплинута радња, обиље патетичних сцена и неуверљив и наглашено театралан говор јунака.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате драме историјске тематике као што су: Крст и круна и Сан на јави Јована Суботића, Посмртна слава кнеза МијаилаЂорђа Малетића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Краљева сеја и Демон Милана Јовановића Морског, Одметник Јована Грчића и многе друге.
Сва дела Милоша Цветића можете видети ОВДЕ, а драму Лазар ОВДЕ.