Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара (1896) су дневничке белешке Милана Ђ. Милићевића, које је водио од 1860. до 1868. године, па ови записи представљају сведочанство о последњих девет година живота кнеза Михаила Обреновића. Као секретар Кнежеве канцеларије Милићевић је имао прилике да блиско сарађује са кнезом и да га боље упозна не само као државника већ и као приватну личност. Ова књига представља важан извор за историјско проучавање кнежевог живота и важних тренутака наше прошлости, али је она сведочанство и о старом Београду и свакодневици његових житеља.
Намеру да објави књигу Кнез Михаило у споменима Милан Ђ. Милићевић образлаже у предговору:
[…] како се већ навршује трећа декада од дана топчидерске наше несреће и како личност незаборављенога кнеза све више постаје предмет народне приче, писац је држао (а и неки његови пријатељи мисле тако) да ће учинити прилог к осветљењу слике овога ретког Србина ако обелодани и ове кратке, расуте белешчице као своје личне спомене, који можда ту једину цену и имају што су сасвим истинити.
Како је истинитост онога што ће бити изнесено веома важно за читаоца, Милићевић даље укратко износи своју радну биографију, истичући себе као сведока догађаја које описује:
За живота кнеза Милоша писац је ретко, тек каткад, бивао у кнеза Михаила и слушао разговоре његове.
После смрти старога кнеза писац је, као уредник Српских новина, чешће имао повода да излази пред кнеза Михаила и да разговара с њим.
Постављен за секретара Кнежеве канцеларије, он је готово сваки дан по дужности ишао у Двор кнезу, те му реферовао службене послове, који су се по ондашњем уређењу земаљске управе стицали у „внутрење одељење” Кнежеве канцеларије.
Доцније пак, као секретар Министарства просвете, одлазио му је кад је имао каква нарочита посла или кад би га сам кнез звао.
На крају, Милићевић даје потпуно прецизан рачун о прибирању, односно бележењу ових сведочанстава:
Прве своје разговоре с кнезом писац није записивао одмах, него доцније; а од 1. јануара 1861, па све до последњег виђења с њим (23. априла 1868) бележио је истог дана у нарочити записник сваки свој разговор с кнезом. Па и тада је, желећи бити што краћи, записивао само главни предмет разговора, остављајући појединости својему памћењу, које је, нарочито оних година, било врло јако.
У књизи Кнез Михаило у споменима Милићевић прецизно датира сваки свој сусрет са кнезом, наводи и околности тог сусрета, односно којим послом је био код кнеза, препричавајући о чему су разговарали, ко је још био присутан, какво је било кнежево расположење, држање. Аутор описује и бројне службене састанке, кроз које сазнајемо о кнежевом однос са запосленим чиновницима, члановима владе и скупштине, страним дипломатама, али и члановима разних удружења, добротворних организација, обичном народу.
Посебно занимљив део ове књиге представљају оне белешке које описују церемонијале, свечане догађаје, балове, бонтон и етикецију, кроз које упознајемо интимни живот српског двора. Такође, Кнез Михаило у споменима представља збирку веома занимљивих анегдота не само о једном од најзначајнијих наших владара него и о другим важним личностима тога доба: кнеза Милоша и кнегиње Љубице, Јулије Хуњади, Илије Гарашанина, Стојана Новаковића, Илије Коларца, Јована Суботића и многих других.
Ове године, 16. септембра, прославили смо две стотине година од рођења кнеза Михаила, а у оквиру обележавања овог јубилеја издавачка кућа Порталибрис је, поред Кнеза Михаила у споменима објавила још неколико књига о овом владару и његовом времену: Књаз, дама и Европа Сима Ц. Ћирковића, Посмртна слава кнеза Мијаила Ђорђа Малетића, Записи старог Београђанина Косте Н. Христића.
Сва дела Милана Ђ. Милићевића можете видети ОВДЕ, а књигу Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара ОВДЕ.