Несталност људске судбине и одлике свога бурнога живота најбоље је Прота Матија Ненадовић обележио овом исповешћу: „Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путеве и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих, живео у сваком благу и изобиљу и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао сам их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из мојих уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.”
Матија Ненадовић, чији је живот био тако пун мена, син кнеза Алексе Ненадовића, родио се при крају 1777. године у ваљевском селу Бранковини. Прво је његово школовање било у месту рођења и у Купинову, а црквено певање и нешто богословских наука учио је у Ашањи код тамошњега проте. С толико спреме већ је млади Ненадовић могао с пуно разлога ступити у чин свештенички, чак с изгледом и на службено напредовање. Тако је и било. У својој шеснаестој години Ненадовић се по повратку из Срема запопи, па не много после тога и протом постане.
Као младу свештенику говорио је кнез Алекса своме сину ове необичне речи: „Сине, ти си још млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твојих парњака у годинама, него ћеш долазити све међу старије људе. Зато на сабору и на слави и на свадби немој много говорити, него слушај шта старији људи говоре.” „Потом узме”, прича Прота даље, „мој отац једну велику чашу пуну вина и, пошто отпије за једно два прста, рекне ми: ’Прве године кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чаше којом те понуде, друге године оволико’, и потом опет сркне мало вина. ’Треће године можеш до пола чаше пити. Тек четврте и пете године можеш до дна чашу попити, и опет сви ће нуријаши сећати се твојих првих година и сви ће говорити: наш попа ништа не пије.’ Ја сам”, продужује Прота, „слушао мога оца и сећао сам се целог живота свију његових совета, и био сам спокојан, задовољан и срећан. Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!”
Тиме се најлепше карактерише Прота Матија Ненадовић као служитељ божјега олтара. Али иако такав чин има права на свачије поштовање и дуготрајно сећање ближих земљака, Прота је Ненадовић радом својим на другом пољу оставио име тако светле успомене да га време од пуног столећа чини само необичнијим и дражим.
Он долази међу прве покретаче устанка за народно ослобођење. У вези с оним што смо рекли у биографији његова оца, кнеза Алексе Ненадовића, поменућемо овде како се данас као поуздано узима да је Прота Матија, желећи одгурнути неодлучност српских кнезова у питању о покрету против дахијске владавине, у споразуму с неким другим лицима спремио оно писмо мајору Митезеру којега је последица била сеча кнежева и потом устанак народни.
Првој пушци у Шумадији одазвао се пуцањ из Ваљевске нахије. Покрет, организацију и управу извео је управо сам Прота Матија. Његов је рад, по најглавнијим одликама, двојак: ратнички и дипломатски. Као ратника и војводу налазимо Проту Матију већ прве године у борбама при освајању Ваљева и Шапца и при опсађивању Београда, друге године при освајању Карановца, Ужица и Смедерева, треће године у више бојева и у најславнијем – на Мишару. Свуда се показивао као разборит старешина и мудар вођ, а неколики га подаци нарочито истичу као срећнога заповедника топовског. Он је и доцније, тј. 1807, 1809, 1810–1813. ратовао и срећно и јуначки, али вреди из свега тога рада његова истаћи нарочито два чина. Једно је његово пожртвовање уочи боја на Мишару, а друго: последња борба на Равњу. Да се задрже Турци, који су се с огромном војском кренули на Србију, Прота Матија пређе са Стојаном Чупићем преко Дрине и оде у турски табор да уговара мир. У својим „Мемоарима” Прота је то врло лепо описао: он је тада на рукама однео своју главу Турцима, али је таквим поступком задржао турску силу повише дана, а кад од „преговора” није могло бити ништа, Турци се крену напред, али их тада дочека дан славне битке на Мишару. Последњи отпор на западној страни дат је у боју на Равњу; ту се Прота Матија, Милош Обреновић и Стојан Чупић седамнаест дана борише против надмоћне силе непријатељске, после чега се повукоше ка Шапцу. Сазнавши за тужан свршетак свега ратовања, Прота Матија пошаље глас вођама турским да се прими под царску заштиту предео између Дрине и Колубаре, па, видећи да је учинио све што се могло, пређе у Срем.
„Чујем”, приповеда Прота, „да је верховни вожд у манастиру Фенеку. Отиђем њему, где су били и свети краљ студенички и сви калуђери. На вечери напи један од калуђера: ’Уздравље врховнога вожда господара Ђорђа Петровића, команданта серпскаго!’, а он, сирома’, бризну плакати и сузама лице му се обли. Дај ми сада онога јунака и иноверца кога се ништа не каса као нас да се држи и не заплаче, ако има и камено срце. Сва се вечера у плачевно позорије обрати.” Налазећи се у тако тешким приликама, Прота Матија дочека ипак и Други устанак, који, уосталом, није дочекао скрштених руку. На молби коју су заостали прваци народни 21. априла 1814. написали у манастиру Благовештењу за цара рускога потписан је и он. Августа 14. исте године спремљена је у Топчидеру кришом и друга молба, коју узе Прота Матија да је собом носи руском цару, који је тада био у Бечу. Више од пет месеци Ненадовић је у Бечу тражио дипломатским путем помоћи својој отаџбини. Утом бејаше почео и нови устанак, коме Прота, сазнавши за њ, пође у помоћ, и стиже у најважнијем часу – кад су се на Морави почели први преговори о заснивању државе у Шумадији.
Тиме је завршено ратовање уопште и Протино војевање посебице.
Особити је таленат показао Ненадовић у управним и дипломатским пословима. Он је био први председник Правитељствујушчег совјета за доба Првога устанка. Он је био члан и вођ прве српске депутације 1805, опремљене с Врачара цару у Петроград. Друга посланства његова већ смо поменули. У ослобођеној је Србији био оборкнез и заседавао је у Народној канцеларији у Београду. Стојећи првих година с кнезом у најбољим везама, Прота је добијао различите поверљиве мисије од важности. Таквих се послова примао и доцније, пошто је већ било нестало првобитне слоге између њега и кнеза. Последња му је служба била у ваљевском суду, а дајући оставку и на ту дужност, добио је са својим кућама од кнеза повластицу ослобођења данка и кулука, а затим и пензију.
Од 1832. до 1838. Прота је живео као приватан грађанин у Бранковини, поучавао је своју децу, и продужио, а местимице и попуњавао раније (око 1826. године) започето писање знаменитих својих „Мемоара”. За карактеристику негдашњега расположења његова наводимо овај почетак „Мемоара”: „Као што многогодишњи раст, кога нису громови и ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле, осећам сада да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби и све се ближе гробу прикучује. Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стра̂ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живео. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стра̂ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим за које би ми совест штогод пребацити могла.”
Писање „Мемоара” прекинуле су унутарње партијске борбе у које се Прота умешао. Писању се није могао мирно вратити никако доцније. Као државни саветник, Ненадовић је био и на чувеној Мајској скупштини 1848. у Карловцима, а за кратко је време био члан војног и народног одбора.
С јесени 1852. добио је као саветник, по молби, пензију и отишао је у Ваљево. После две године, 29. новембра 1854, ту је и преминуо, а сахрањен је свечано у Бранковини.
Ненадовић се два пута женио. Оставши удовац, он се, иако је био прота, ожени по савету и одобрењу кнеза Милоша наскоро по ослобођењу Србије. Из овога је другог брака популарни књижевник српски Љубомир П. Ненадовић.
Слика је Проте Матије рађена око 1847. и сада је у београдском Народном музеју. Ту је Прота у атласном ћурку, који је био својина Фочић Мехмед-аге и који је Ненадовић добио по освојењу Београда 1806. Златан крст са златним ланцем поклон му је од цара Александра I. По тој је слици израђен и наш прилог.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Проте Матије Ненадовића која је објавио Порталибрис погелдајте ОВДЕ.