Стефан Митров Љубиша родио се у Будви, у Боки Которској, последњег дана месеца фебруара 1824. године.
О племену његову казује нам сам Љубиша у својој аутобиографији ово:
„Почетком XI стољећа шљегла су у приморје с крај ријеке Љубишњице из Херцеговине два брата близанца, што су се смјестила усред Паштровића и ту ударила темељ селу Близикуће, гдје и дан-данашњи племе Љубишино станује. Кад је године 1343. Лудовик, краљ угарски, посјекао на вјеру хиљаду и четири стотине Паштровића за Голијем Врхом… на тој крвавој шјеци пало је обезглављено сто и двадесет Љубиша. Од овога племена бивало је у разним временима оглашенијех људи, свештеника и помораца. Митар Љубиша, отац Стефанов, а син Лукше, тајника општине паштровске, провео је мал’не читав вијек на мору, био је поштен и разборит човјек. По његовој смрти остао је Стефан сираком од непунијех четрнаест година на танку имаћу, на старој матери и на млађој сестри. Јединац у мајке, Стефан је био пропуштен и прохирен; приспио четрнаестој години, није знао готово ни азбуке, јер у то вријеме у родном му граду није бивало уредне школе, а ону која је била Стефан је мало или нимало походио. Но, оставши сираком, одаде се живо науци таквим успјехом да га видимо самоука постати године 1843. тајником општинским у Будви, а године 1848. као кандидата на Бечком државном сабору.”
С пролећа 1861. буде Љубиша изабран за заступника бокељских општина на сабору Далматинском, а одавде оде у Беч као посланик на Царевинском већу. Оба та избора поновљена су године 1866. и 1870, када је постао и председником Далматинскога сабора.
Године 1878. месеца новембра дана 11. премину Стефан Љубиша после краткога боловања у Бечу, где је уз учешће српске омладине свечано сахрањен на гробљу Св. Марка.
Иако је Љубиша по своме политичком и парламентарном раду био добро познат, ипак је име његово постало чувено и поштовано у свему Српству са књижевнога рада његова.
Васпитаник талијанске и француске књиге, Љубиша је тек под утицајем своје жене Софије пошао народном стазом у књижевним смеровима својим. „Чести”, прича он, „женини пријекори нагнају ме да завирим и у нашу књигу. Оплијени ме и зачара богатство и изворна мудрост народнијех умотворина, пак нешто из Вуковијех збирака, нешто свагдашњим опћењем с народом црногорским и приморским, изучим матерњи језик, омили ми и уљубим се у оно што сам прије мал’не презирао. Ја нијесам никад мислио писати за штампу. Но, видећи грдни расап што се по штампи чини лијепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох и ја да нешто пишем као неки просвјед противу таквог расапа.”
Књижевни је рад почео 1862. преводом неколиких сатира од Ариоста; затим је штампао Хорацијеве „Хвале сељачкога живота” и покушао је превод Дантеове „Божанске комедије” у народном десетерцу.
Али прави књижевнички значај дају Љубиши његове приповетке: „Кањош Мацедоновић”, „Поп Андровић нови Обилић”, „Скочиђевојка”, „Крађа и прекрађа звона”, „Горде”, итд. Ту је показао приповедачки таленат првога реда, одлично познавање народа и језика његова. Слике и типови његових приповедака изведени су живо и пластично, а сваком реченицом струји тон горштачког лековитог даха.
„Моја је намјера”, говораше сам Љубиша, „била да овом радњом учувам неколико знаменитих догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлине и пороке својијех земљака, пак све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се сваки дан те ствари преображују и гину све што је напреднији дотицај и поплавица туђинска.”
Приповедачки рад Љубишин остао је светао пред судом објективне критике. „Све су ове приповетке извађене не само из живота народног него такорећи и из уста народних. Скоро све носе мотиве из народног причања, а песничка рука умела је да из народног причања састави песнички створ и да одабере оно што је доиста песничко. Поред приповедачкога талента, стекло се овде јако познавање народнога живота и познавање песничке уметности, а уза све стоји та срећна прилика што је писац црпао са незамућена извора, што је градиво за своје приче купио у оном крају нашег народа коме цивилизација није – као по толиким другим српским крајевима – без икакве замене однела старе добре патријархалне црте.”
Прво издање Љубишиних приповедака изишло је латиницом, а одмах потом и ћирилицом у Београду. Затим је 1882. изишао у Панчеву потпунији зборник. Скупљени списи Љубишини почели су излазити 1888, а у најновије доба отпочела је Српска књижевна задруга исти посао.
Осем тога, Љубиша је започео писати циклус „Причања Вука Дојчевића”, низ омањих приповедака којих је мислио израдити на стотину, али је стигао тек до тридесет седме. У снованом али неизрађеном роману „Црногорско Бадње вече” приповедач је мислио описати знаменити догађај истребљења потурица из Црне Горе, те је било изгледа да ће се српска књижевност окитити још једним, прозним, „Горским вијенцем”.
Смрт Љубишина, паднувши истих дана кад и Јакшићева, остаје у српској књижевности један од оних догађаја који се вечито с тугом помињу; година 1878. поновила је обиље великих жртава из године 1864.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
Сва дела Стјепана Митрова Љубише која је издао Порталибрис погледајте ОВДЕ.