Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Раде Велизаров Ерац
Краљ Пе и Мијаило Бе
Причао је Мијаило, лично, ту испред продавнице мешовите робе, после трећег пива… Таман онда кад се народ окупи. Неки му нису веровали, али волели су да га чују. Зато га и нису прекидали додатним питањима. Ако би ко и поставио то „додатно питање”, Мијаилова беседа би променила свој ток и отишла би ко зна у коју страну.
Мијаило је волео публику. Знао је он: најгоре је ако почнеш да причаш сам са собом, а нико те не слуша. То Мијаило није смео себи да дозволи. Овако, испод липа, у ’ладовини, лагано, уз „зајечарац”, он прича, а народ га слуша.
Неки нису веровали. Причали су по селу како Мијаило није ни прешао Албанију заједно с краљем и војском. Наводно, ухватили су га у лажи јер Мијаило је говорио да је то море у Солуну исто као наша Морава, само је вода много већа.
Драгутин је лично проверио. Дао је унуку, кад је кренуо на море, неки динар да тамо купи флашу киселе воде, те да ону воду попије и њему донесе мало мора. Да се лично увери је ли та вода стварно слана кô што веле да јесте. И тако је установио да море није исто што и Морава. Та вода је, бре, стварно слана, а Мијаило лаже да је иста кô наша Морава.
После су по селу причали како Мијаило није ни прешао Албанију заједно с краљем, нити је море видео, него се у Призрену задржао код неке младе удовице. Ту је, кажу, провео три зиме, у свили и кадифи, а онда се вратио у село, као победник.
Мијаило није хтео ни да чује за ту причу. Каква црна удовица и царски Призрен… То је народ измислио да њему науди јер да није било Мијаила, друга би кока нама певала…
Вели он да је тамо у Солуну ров био дубок и дугачак. Наша војска се окрепила и подгојила. Чекала се само артиљеријска паљба, па да се крене јуришем у отаџбину. То јутро, у три сата, пред саму зору, загрмеше топови.
Мијаило се, каже, брецну, протрља очи, насади бајонет на „маузерку”, репетира пушку и убаци метак у цев.
– Куцнуо је час…
Међутим, Шваба се није дао. Загрмеше хаубице и с њихове стране.
Вели Мијаило:
– Прве гранате беху у пребачају и зарише се тамо, под брдом. Следеће почеше да падају стотинак метара испред српских ровова. Онда нас нађоше, те гранате почеше да падају у саме ровове. Ту ти наста, писка, јауци и запомагање. Неки се војници крстили у рову и гласно говорили „Оченаш”.
– У неки вакат – вели Мијаило – зазвони у рову онај штапски, зелени телефон, с ручком која индукује струју. Око њега сви већ беху мртви и немаше ко да се јави.
– Знам ја – настави Мијаило. – Учили нас тамо на Крфу да с телефоном мораш обазриво јер не знаш ти ко је са оне стране жице.
– Нисам ја сигуран – вели он – је ли то стварно краљ Петар или су некога подметнули. Чујем само како се, с друге стране жице, неко, промуклим гласом, представи: „Овде краљ Пе…!”
– Мислим се у себи, ако краљ Петар може да се представи као краљ Пе, онда ни ја нисам Мијаило Белаћевић… Велим му ја: „Овде Мијаило Бе!” Ту ти он, мени лично, изда наредбу да командујем јуриш… Ја устанем и дрекнем: „Браћо, Срби, јуриш у отаџбину!” Тако је пробијен Солунски фронт – рече Мијаило и натегну четврту флашу.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.