Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Милица Величковић
Мода у Србији крајем 19. века
У Србији је крајем 19. века био присутан утицај Европе у грађанском одевању. Пре ослобођења строго су се поштовала правила облачења која је прописивало Османско царство. Србија је највећу трансформацију у култури одевања доживела након ослобођења, приласком европским стандардима и погледима на свет. Крајем 19. века у Београду и у унутрашњости присутан је западноевропски начин одевања. Тада пристижу француски модни часописи, у којима је понуђена инспирација за модне трансформације жена у Србији.
Вечерње балске хаљине биле су пастелних тонова, уз обавезне детаље у виду лепеза, рукавица, сунцобрана. Рукавице су биле од коже, лепезе од чипке, шифона, слоноваче. Сунцобрани су израђивани од чипке, шифона, свиле, украшени воланима. Зимски капути, жакети и огртачи били су разних дужина и материјала, али укројени у струку. Израђивани су од штофа, твида, са дугмадима, манжетнама, обрубима од астрагана, дабровина, самура, чинчиле.
Летњи огртачи били су од свиле или чипке, украшени детаљима. У ери оснаживања радничке класе жене су стицале значајније друштвене улоге. Те промене су утицале и на моду. Широке сукње, дуге шлепове и јако затезање струка замениле су појава витке и високе фигуре и равна и једноставна линија одеће. Тако је постављена основа савременог начина одевања.
На почетку 20. века доминанта су два стила. Преподневна, неформална или пословна одећа с равном сукњом до чланака, и вечерње хаљине, које су биле израђене од муслина, памука, сатена, жоржета и шифона. Долази до мешавине стилова. Богат извор идеја стиже из источних земаља копирањем рукава јапанских кимона и кућних хаљина по угледу на јапанске традиционалне одевне предмете.
Одевање на двору Обреновића подразумевало је поштовање протокола у облачењу и понашању. Тамо су одржаване светковине, балови и пријеми. Јело се служило из сервиса од саксонског порцелана, вино се точило у чаше од чешког кристала с краљевским крунама и иницијалима краља Милана. Музичари су свирали дела Менделсона, Вагнера и Вердија. Дворске забаве спадале су у категорију званичних церемонија. Биле су доступне узаном кругу људи. Министри, њихове супруге, саветници, официри, угледни привредници и стране дипломате имали су част да присуствују оваквој церемонији. Од свих забава најсвечанији су били дворски балови, који су се одвијали према строго утврђеном церемонијалу.
После вишегодишњег прекида због развода брака краља Милана и краљице Наталије 1889. друштвени живот на двору обновљен је на зиму 1895. године. Краљица Наталија поставила је основе модела понашања живота на двору. Новогодишњи бал је представљао посебну свечаност. Почињао је у десет сати увече и трајао је до дубоко у ноћ. Свака дама добијала је на улазу књижицу са уписаним редоследом игара у коју је уписивала партнера за сваку игру. Водило се рачуна да даме не остану дуго без каваљера. Распоред игара је строго поштован. Свечаности су почињале колом, а за њим би уследили полка, мазурка, валцер. На програму је било око једанаест игара, с паузом после осме.
Инсистирало се на праћењу модних трендова, како би се подстакло интересовање жена и младих девојака за моду. То потиче од краљице Наталије. Дотеривање и кићење супруга и кћери био је начин да се покаже успех, статус и моћ супружника, односно родитеља. Зато су ове појаве, по угледу на Европу, биле присутне и у тадашњем грађанском друштву Србије.