Вук Стефановић Караџић био је реформатор српског језика, колекционар народног стваралаштва, те је прикупљао по различитим крајевима песме, приче и народне умотворине.
Поред Мале простонародне славеносербске пјеснарице, објављене 1814, Вук је доста касније објавио и четири књиге Српских народних пјесама. Све четири књиге објављене су у Бечу, а прва књига, у којој се налазе „различне женске пјесме”, изашла је из штампе 1841. године.
Према подели Вука Караџића, свака од ових књига представља различите песме, оне „мушке” и оне „женске”. Ове „мушке” су „јуначке” и оне се налазе у другој, трећој и четвртој књизи Српских народних пјесама. Под „женским пјесмама” Вук је подразумевао сватовске, обредне, љубавне, успаванке, здравице и друге.
Српске народне пјесме, прва књига, садржи највише љубавних песама. Песме су различите дужине, неке имају рефрене, неке немају, већ би због броја слогова и дужине могле чак и подсетити на епске песме. Обично је такав случај са баладама, као што је Хасанагиница, која се налази у трећој књизи. Међутим, у ову књигу Вук је ипак ставио баладу Смрт Омера и Мериме, а није у трећу. Осим ове варијанте, која је најчешће и читана, налазе се и три њене варијанте. Вук Караџић је записао следеће: „Ова пјесма и све три за њом иду међу пјесме јуначке, или барем међу оне између женскијех и јуначкијех; али их ја зато овдје мећем да би се боље видјети могло не само како су о једној ствари различне пјесме постале него и како се једне пјесме по народу различно пјевају.” Како је Вук ишао по народу и слушао и записивао све оно што би могло помоћи за богаћење и развој српског језика и књижевности, јер је народно стваралаштво драгоцено, тако је и песму Смрт Омера и Мериме могао чути од више њих и на различитим просторима. Из фусноте која се налази у књизи, а односи се на ове четири песме сазнајемо да је Смрт Омера и Мериме први пут чуо 1803. у Тршићу од једног турског Циганина из Босне, а касније ју је слушао и од других људи. Тако је остала забележена песма Смрт Ивана и Јелине, песма из Далмације.
Многе песме које се налазе у првој књизи Српских народних пјесама су нам добро познате још из раних школских дана. Наиме, Наджњева се момак и дјевојка налази се у Читанкама, а она припада циклусу Пјесама жетелачких. Песму Вила зида град знамо још одмалена, а она припада Пјесмама особито митологичким. Неке од ових песама које је Вук сакупио искористили су наши популарни музички извођачи да отпевају. Наиме, Риба и дјевојка припада љубавним песмама, а стихове из те песме можемо чути од Ван Гога. Здравко Чолић је отпевао песму Ој девојко, селен велен, Вук ју је назвао Момак опчињен обрвама, чије стихове одликује контраст, мада можемо рећи и да уочавамо парадокс:
Ој девојко, селен велен,
не узвијај обрвама,
не задаји јад момцима!
И мени си јад задала:
коња водим, пеше одим;
чизме носим, бос одим;
леба носим, а гладан сам;
воду газим, а жедан сам.
Можемо чути испевану и песму Дјевојка преварена на хаљине:
Ој голубе, мој голубе,
не падај ми на малине!
Док малине зреле буду,
и саме ће опадати,
кано сузе невјестине
у које је худо војно,
худо војно и невољно.
Бројне поуке које данас користимо у говору такође су преузете из песама које чине прву књигу Српских народних пјесама: „Тешко другу без друга и славују без луга!” (Природна слобода), „Бог убио и стара и млада ко раставља два мила и драга!” (Смрт Ивана и Јелине), „Тешко сестри без брата, а брату без сестре” (овако се зове песма под бројем 306) и тако даље.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге књиге које су продукт народног стваралаштва: Народне шаљиве приче и пословице, Српске народне бајке и приче, Српске народне приповијетке Вука Стефановића Караџића, као и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела Вука Стефановића Караџића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.