Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Вукмановац је мало левачко село у којем сам 1882. рођена. До Другог српског устанка моје село се налазило у саставу Османског царства. Након тога Вукмановац улази у састав Кнежевине Србије и припада Јагодинској нахији. Причао ми је отац да је у њему готово само Срба било откако он памти. Година 1882. била је значајна по много чему. Волела сам да слушам како ми отац говори да је тада кнез Милан постао краљ. Питала сам се касније много пута има ли симболике у години мог рођења и крунисања српског краља. Те године и Наталија постаје краљица. Некако ми је то било много светлија тачка од ове прве. Волела сам ту жену јер је била јака и снажна. Допадало ми се што у њој има толико снаге. Мој отац је знао да каже да се она „мушки бори”, а то је реченица против које сам се борила целог свог живота. Волела сам своје родно село јер сам у њему начинила прве кораке ка свом емотивном и интелектуалном ослобађању. Често сам у глави слушала своје име како ме неко из питког вукмановачког потока дозива: „Лепосава! Лепосава Мијушковић, дођи!” Нисам тада знала да је то само глас мог разума који ме враћа мојој исконској, мојој правој слободи. Отац ми је био поткивач и стално су људи доводили своје коње да их отац својом вештом руком поткује. Имала сам много потковица, и сваку сам чувала за срећу. Мајка ми је говорила да је потковица доноси, али ми никад није дала разумно објашњење због чега је то тако. Ја сам неко ко је увек трагао за одговорима. Отац је говорио да ћу ја бити „велики човек”. Иако слабог образовања, знао је да у мени чучи борац за ослобађање свега што је затворено. Нисам имала много пријатеља у селу. Имала сам само њу, Љубицу. Љубица Ракић је била моја другарица, с којом сам волела да трчим по шуми, да се купам у реци, да пијем воду са вукмановачког потока. Љубица је била моје друго ја. Разумеле смо се погледом. Заједно смо отишле у Вишу женску школу у Београду. Наш однос је тешко описати. Деликатан до самог краја. Знате, било је тешко признати себи да је тај однос тако деликатан да се може описати као ћутање, страст и искушење. Завршила сам Вишу женску школу као најбоља ученица. Добила сам признање које ми је лично уручило Њено величанство краљица Наталија. Наталија је била жена којој сам се дивила. Сви су знали по београдској чаршији да је њен муж краљ Милан наклоњен дамама из високог друштва. Она се држала тако дамски да је свака европска госпођа могла позавидети отмености којом је одисала Наталија Обреновић. Сматрала сам је најлепшом женом, изузетних манира. Примила сам почаст из њених руку. Отац је био пресрећан. Дете сеоског поткивача је постало најбољи ђак београдске школе. Преданим радом омогућио је свој својој деци високо образовање, не само мени. Ја сам имала дубоко укорењену обавезу да морам испунити сваку дужност не би ли отац био што поноснији. Знала сам да моје образовање неће стати ту. Одлазим у Цирих заједно с њом. Са мојом Љубицом. Проводиле смо заједно дане и ноћи. Свака њена реч је продирала дубоко у моју свест. Желела сам да будем с њом што дуже. Знала сам да је ова јака емоција мене строго забрањена. Отац је очекивао да се вратим из Цириха, нађем момка и удам се. Само је тај делић недостајао. Ја нисам желела укалупљени живот, сматрала сам да је брачни живот раван робији из које ме нико никада не би могао извући. Жао ми је, али морала сам да разочарам своје родитеље. Слобода је нешто што ми је испуњавало душу. Цирих је био град који ми је омогућио да спознам прикривене жеље које су биле дубоко утиснуте у моју подсвест. Однос мене и Љубице је био танана нит коју није ваљало прећи. Љубав и страст жене према жени. Жеља коју нисам могла да спутам и која ми је раздирала срце. Била је превелика да бих могла да је смирим тако лако. Простота односа је била срж моје страсти према њој. Много времена сам проводила пишући. Не желим да потонем у тај општи живот, у тај ситан свакидашњи посао, где су хиљаде задовољних иако не мисле даље од себе… И ја видим шта ми треба радити да не пропаднем – да се удам. Да волим свог мужа, да рађам децу, да заснујем породицу, да будем роб покорни целог тог света. Такав живот је за мене неприхватљив. Ноћима сам размишљала шта је једини излаз из ове агоније. Овај друштвени систем нема разумевања за мене. Ја не желим да будем део овог покорног система. Желим да потонем у сопствено ослобођење од предрасуда, од свих тајни… Нема места мени сличнима овде. Знала сам да ћу разочарати своје ближње, али ми је мир у души био много важнији. Шетале смо се Љубица и ја улицама Цириха. Удисала сам мирис њене косе који ме је носио до блаженства. Страшна жеља која ме је морила сваког дана претила је да прерасте у очајни вапај жене која тражи и моли за мрву љубави. Желим да разјарено волим, да уживам у забрањеној љубави, а да ме нико не осуђује. Никада наш однос није постао однос љубавника. Наш однос је пун напетости и игре завођења, али никада није био потпун. Писала сам ноћима. Ноћи су ми личиле на вибрирање тананих жица које је ваљало угланцати. Стално сам остављала на папирима утиске своје душе. Морала сам да се вратим у Србију. Србија те 1910. беше промењена, али не онако како сам ја хтела. На власти беху Карађорђевићи и иако је високообразована чаршија увелико причала о парламентарној демократији краља Петра, ја је нисам осетила у својој души. Смена династија је личила на смену осећања у мојој души. Обреновићи су били она мрачна депресивна страна у мојој половини главе с једином светлом тачком, краљицом Наталијом, а Карађорђевићи су били она еуфорична сенка нечега што привидно личи на слободу коју сам толико желела. Не разумем зашто је мушка фигура у српском друштву тако јака, са свим тим сенкама и обрисима које носи вео друштва. Љубица је почела да одмиче од мене. Некако сам осећала да наклоност, која је најпре била тако јака, почиње да трепери и упозорава ме да нешто није исто као раније. Ништавило моје душе је бивало све црње и јаче. Видела сам да се нешто збива. Промена коју је она хтела била је она коју ја нисам никако могла да прихватим. Питала сам се ноћима по ко зна који пут да ли је оно телесно које нуди мушкарац толико јаче од жудње и задовољства које носи у себи једна жена попут мене. Брак је био света институција у Србији и нешто што се подразумевало. У мојој слободној глави ништа се није подразумевало, осим оног извесног, а то су рођење и смрт. Много пута сам размишљала у правцу те нирване која ме је ноћима обасипала својом тамном сенком. Да ли је смрт излаз из свих проблема? Најчешће нисам долазила до ваљаног одговора. Страх од одласка моје Љубице је био веома велики. Она је одлучила да промени свој живот. Решила је да се стопи с оним што се подразумева. Удаја је био њен нови избор. Било је тешко држати под контролом расцепљену личност. У једном тренутку сам морала да избацим сав свој цинизам, сву своју комплексност која ме тако дуго прождирала. Организовала сам нешто што је било друштвено потпуно неприхватљиво. Моја лажна пријатељица Љубица ме је издала. Нисам никако могла да пређем преко толике изневерености. Изашла сам на двобој с њом. Била ми је у том моменту супарница и љубавница која то никада није постала. Рањена сам смртно. Та 1910. је година мог повратка и мог одласка. Отишла сам веома млада. Имала сам свега 28 година. Моји родитељи и породица никада нису јавно изрекли тајну моје смрти. Разлог мог одласка је била смрт од туберкулозе. Тако су написали. Ја сам испунила своју жељу да постанем симбол ослобађања од свих стега. Српско друштво је било веома затворено за појаве попут мене. Многи моји пријатељи нису могли да досегну ту вечито тражену слободу. Неко је њу доживљавао као слободу мисли, неко као слободу тела, а неко као слободу духа. Осетити равнотежу између духа и тела је било најтеже. Колико је женама било тешко у времену када је мушкарац био окосница и глава куће да се изборе за своја права, показује мој пример. Србија је била варош која није имала слуха за моја превирања. Нико није разумео моју борбу са самом собом. Организовати двобој је била моја храброст, али и мој одлазак. Бучан деветнаести и још и гласнији двадесети век били су бучни и по сукобима и по мојој борби. Ратови које је Србија водила са Бугарском 1885. па све до Берлинског конгреса показали су мушку моћ и превласт. Није било ту места женама попут мене. Краљица Наталија ми је била водиља у тој мојој борби. Жена која је дошла из Молдавије у Србију да би се удала најпре за кнеза, а потом и краља Милана, доживела је најгоре могуће разочарање и издају. Била је остављена од тог истог мушког потомка владарске лозе. Њен син краљ Александар је нашао себи доста старију жену. И та жена, будућа краљица Драга, од самог почетка била је оспоравана јер је другачија. Она је доживела велику љубав од свог мужа, али је као женска фигура била веома омражена у народу.
Рођена сам у систему који је био потпуно неприхватљив за мене. Моји родитељи су дуго носили вео тајне моје смрти. Никада нису рекли шта се десило. Отац ми је дошао у посету када сам била рањена. У очима старог сеоског поткивача видела се огромна бол, али и још веће разочарање које се надвило над његовом сенком. Последњи сусрет са оцем је обиловао осећањима. Отргла сам се осећањима. Победила сам их. Победу сам однела тако што сам много писала о женама које су попут мене. Можда је то својеврсно искупљење за грехове које сам починила, а приписала јунакињама својих дела. Најлакше је скинути мрљу са себе ако је припишете неком другом. Много је било тамних сенки везаних за моје име. И даље чујем како одзвања моје име из даљине: „Лепосава! Лепосава Мијушковић!” Сада у том дозивању осећам јак ветар који сеје семе слободе, разносећи моје име као ехо.