Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Ускоро ће пет година како сам ослепео, помислио би Огњен често ових дана, гледајући зрак јутарњег сунца што се пробија кроз прорез између дасака или пукотину на зиду. Као пет дана да је прошло.
Јасно се сећао последњег погледа којим је обгрлио рођени крш. Не може да се сети само колико је дуго тај поглед лебдео над завичајем. Можда пет минута. Можда и пет часова. Свакако довољно дуго да прокуне себично тло, глад, беду, овце, Турке, болест која је однела мајку и сеоског кнеза што га је крвнички тукао, грдећи га да је нерадник и да га је требало оставити у планини вуковима. Зар син његовог побратима, што погину у Вукаловићевој буни (ђаво да је носи, њу и сваку другу), ленствује и згубидани?
А грешио је ракијом омађијани кнез: Огњен се можда јесте с јутром последњи дизао, губио благо, слабо косио и држао хладовине, али у целом срезу невесињском, а и шире, није било бољег гуслара. Нико није знао толико стихова, нити их је тако јасно и веродостојно пратио гудалом и прстима. Драматичном шкрипом, као да тог тренутка тутње витешки атови и севају хајдучке сабље, или нежно, питомо, када пева о девојачкој лепоти. На сијелима, док су остали момци бацали камена и навлачили конопац, он би сео покрај неког слепог старца, што је ко зна откуд догонио, да чује какав нови стих и посматра како овај плете прстима по струни.
Баш уз једног таквог барда кренуо је у свет када је схватио да против себе не може, да ће га читав живот мучити околина што с презиром гледа на лагодан живот, те да ће га и у свету ценити само ако ослепи као и толики благословени који су тим путем прошли. Довољно је било да зажмури.
Тако је пет лета лутао друмовима, а где год се говорило и певало српски, пронео се глас о Огњену Херцеговцу. Походио је Босну, Србију и богате царске крајеве преко Саве и Дунава. У манастирима и селима, на црквеним саборима и народним зборовима, по гувнима и беговским кулама, свугде је неко пустио сузу, уздахнуо и окуражио се, дубоко ганут његовом песмом. Свугде су га примили на конак, нахранили и обукли.
Живео је како је одувек желео, далеко од тешке работе, поваздан са гуслама у рукама, тим светим комадом дрвета с пола прста тананом карлицом и рогатом јарећом главом на врху. Дању у помрчини унутрашњости сопствене лобање, ноћу загледан у Кумову сламу, једина брига била му је да неко не разазна два жива ока што се крију испод спуштених капака и трапавих покрета. У прво време га је морила помисао да би могао бити откривен, па је чкиљио не би ли опазио какав сумњичав поглед, но убрзо је постао сигуран у себе и своју вештину. Све до овог пролећа.
***
Зимовао је у Срему. Ту је упознао Перу Дмитрова, доброћудног момка, вршњака, врсног гуслара, истинског слепца. Пера је живео у колиби надомак Николајевске цркве у Иригу, под чијим је барокним звоником недељом певао. Уз њега је боравило и једно слабоумно сироче, момчић од петнаестак година који му је лети водио запрегу по вашарима, а зими скупљао дрва и ложио ватру. Проводили су дане учећи један другог многим стиховима, а неретко су их и сами слагали.
Када је окопнио снег, Огњен се упути натраг у Србију, обећавши да ће на јесен поново прећи Саву и донети нове песме и приче које ће песме постати. Пера сетно упути стаклени поглед у правцу његовог гласа:
– Нећеш.
Убрзо је стигао у Београд. Тог пролећа падале су велике кише, реке су набујале и Огњен одлучи да остане у вароши до лета. Спавао је с просјацима и осталим невољницима у лагумима испод тврђаве коју су пре свега осам година напустиле последње турске страже. Дане је проводио на Великој пијаци гуслајући, поносан што никада не понавља стихове. Повремено је ослушкивао приче сељака који су цариградским друмом доносили робу и вести о стању на путевима и ћупријама, те жандарме и чиновнике из оближње Главњаче. По кафанама су наглас читане новине, а Огњен је приметио да се у њима често спомиње његова родна груда, необуздана и вазда побуњена Херцеговина.
Људи су овде мање обраћали пажњу на друге, па и на њега. Нису се задржавали да чују песму, већ би варошани у пролазу оставили коју пару, а сељаци јабуку или кобасицу. Ипак, зарадио је за месец дана у Београду више но за цело лето потуцања по друмовима. Чудно је то, мислио је, могао је читаво вече да гуди поред неког огњишта, да за то добије тањир качамака или вунене чарапе, па да буду задовољни и слушаоци што су га частили за његову песму и он што ће напунити стомак или преспавати на топлом. На градској калдрми нико га није слушао, а сви су му давали као да су дужни да део стеченог оставе певачу.
Увидевши ову особину становника вароши, Огњен реши да окуша срећу и дође до првог међу варошанима – до младог књаза. За ту прилику саставио је у десет слогова песму о јуначкој погибији књаз Михаила. Једне јунске недеље заузео је бусију пред Саборном црквом и стрпљиво чекао. Када је служба приведена крају, огласи се тихо јека напете струне, а затим и песма упола гласа. Крајичком ока гледао је, погнуте главе, у локву испред цркве, па када се у њој указа одраз две углачане црне чизме, плавих јахаћих чакшира и црвене свечане блузе, Огњен чврсто затвори очи, подиже главу и пусти глас. Осетио је како светина, која до малопре није обраћала пажњу на њега, сада ћути и гледа у правцу грлатог младића. Низао је све подвиге умореног владара за које је знао, али и оне за које нико до тога дана није чуо. То је потрајало два или три минута, а онда, призвавши (све у стиху) божју казну на убице и милост на новог господара, оконча песму. Срце му је тукло толико да није чуо кораке који прилазе.
– Врло лепо. Заиста, врло лепо – рече дубок мушки глас.
Огњен је седео непомично, само уплашено климну главом. Затим осети у шаци хладан метал. Тада учини нешто несмотрено. За све године слепачког живота није погледао човека у очи. Није имао жељу. Али сада га обузе суманута потреба да види књаза српског. Отвори очи и из жабље перспективе поглед му пређе преко реда златне дугмади, високе крагне која је благо притискала избријани подбрадак, танких бркова и округлог носа. Преплави га талас страве. Два смеђа ока испод црних обрва гледала су право у његове очи. Затим се књаз благо намршти, па се окрете на пети и упути се, у пратњи свите, према излазу из порте. Огњен тада схвати да несмотрено шара погледом по окупљеном народу, но да њега на срећу не гледа више нико. Спусти главу и отвори длан на ком је лежала кованица, лепа као да је јутрос била испод чекића. На њој се налазио сребрни профил истог оног подбратка, носа, бркова и обрва које је који трен раније гледао над собом.
Све ово протумачи као знак и без размишљања се кроз обрисе некадашње Варош капије упути што даље од Београда.
Ходао је данима, избегавао људе, ноћио поред пута и сањао уснулог књаза Милана. Овај пут видео га је одозго, како би га видела птица. Наједном, књаз би отворио очи као да се нечега сетио, као да је схватио да га је преварио лажни слепац, па зове жандаре који седлају коње и крећу у потеру. Тада би се Огњен будио у зноју.
***
Лето је сазрело када га је Бог (или враг) навео у гласовиту кућу газда Маркову. Газда Марко био је богат човек из угледне породице. Деда му је, кажу, ратовао уз Карађорђа. Отац био уставобранитељ. Он се сам, када је о политици реч, правио немушт. Више је волео да ради, заради и не дугује никоме. Волео је вино, гусле и песму. Поврх свега волео је кћи Полексију.
Млади гуслар му се допао, па га је богато даривао и дозволио му да остане под његовим кровом колико му је воља. А откад је први пут, кришом, видео газдину јединицу, Огњен је једино желео да што дуже буде у њеној близини. На ум су му, као никада до тад, долазили стихови о љубави, девојачкој ведрини и дивоти, и све их је приписао вилама, старим краљицама и лепим турским кћерима. Сневао је каткад како са девојком бујних груди и широког осмеха живи баш овде, као домазет, или како га она прати на његовим путешествијима. Једном приликом је чак, у сну или на јави, видео себе и њу на прагу родне куће, док деца, све једно другом до ува, трче по каменом пољу. Крадом је посматрао како ради домаће послове и у томе проналазио ужитак какав никада у животу није доживео.
У данима између Огњене Марије и Илије Громовника, када је строго забрањено купати се у реци, момак је седео на обали бистре воде и тесао ново гудало. Запара је била неподношљива и спас је потражио под столетним буквама. Није био једини. Девојка се појавила ниоткуда. Притајио се иза церовог грма. Она се обазриво окретала, а када је била сигурна да је нико није пратио, развеза прегачу, изу опанке и скиде сукњу. Затим је, покривена само широком белом ланеном рубином од врата до чланака, педаљ по педаљ, улазила све дубље у реку. Огњен је очарано посматрао лирски призор. Изгубио је појам о времену. Полексија потом изађе из воде, много брже него што је у њу ушла. Танка тканина припила се уз облине и равнине. Вода је капала са крајева платна и дугачке кике. Девојка стаде на камен, а кроз рупу у крошњи обасја је сунце. Пет година је прошло откако сам ослепео, помисли Огњен, а у чакширама осети напетост.
***
Напетости се ослободио сећањима чим се вратио у подрум где је ноћио и када је утврдио да су врата забрављена. Онда је лежао и тупо гледао греде на плафону.
Када се попео на доксат, газда Марко га упита:
– Одакле си ти беше?
– Из Херцеговине – одговори.
– Знам то, из којег среза?
– Невесињског.
– Прича се по чаршији да је баш око тог твог Невесиња избио устанак. Прво су хајдуци напали турске трговце, што се дешава, али кажу да се сада читава Херцеговина узбунила, да је султан дигао силну војску, да се црногорски књаз припрема за рат… Ето, да знаш – затим рече да је уморан и да ће одмах у постељу. Огњен учини исто.
***
Пре зоре је напустио газда Марково имање.
Крај постеље оставио је гусле и штап.
Буна зове своју сирочад.
Коначно је прогледао.