Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Друга награда
Костадин
Зовем се Костадин и имам четрдесет и једну годину. Рођен сам у Цариброду, али тамо нисам био већ двадесет година. Кажу да сам особењак, али када морате да оставите родитеље и малог брата у несигурности турске управе, то утиче на вас. Ево прошло је већ толико година, а ја сам се тек пре пет вратио у Србију како бих поново војевао против Турака, али никад близу куће. То ме је сетило на мој први одлазак, био сам тек дечачић када сам дошао у војску капетана Коче. Били смо страх и трепет Турцима широм цариградског друма. Сваки кланац, свака котлина била је нова прилика да задамо смртни удар љутом непријатељу, предвођени највећим јунаком, капетаном Кочом Анђелковићем. Авај, њега заробише и натакнуше на колац. Ми преостали смо пребегли у Аустрију. Тамо је било тешко, али нисам смео да се вратим кући, што из страха за породицу што из срџбе према неверницима. После неког времена сам сазнао да моје породице више нема у Цариброду, да су испаштали због моје борбе. И где ја да се вратим? Коме? Једино што ме је држало је жеља за осветом и мржња. Срећа ми се осмехнула када је почела буна и већ код Иванковца био сам у првим редовима. До данас сам их убио двадесет седам. Добро, до јуче. Сада сам у служби Вожда, који је чекао Његошеве изасланике да пођемо у заједничку борбу, тачније под Милојем Петровићем, који води напад према Нишу. Никада нисам био овако близу родне куће, ако она уопште стоји тамо где је некад била. Други кнезови нису баш послушни и гледају само своје богаћење. Не знају за дисциплину и не слушају Вождове наредбе, нарочито Петар Добрњац и Вељко Петровић. Нико није слушао, а понајмање Стеван Синђелић, који је сам кренуо у погубни напад. Кнез Милоје није желео да се баци у овај рђави поход па је чувао одступницу. Онда су и нас напали, а онај издајник Добрњац је то посматрао и није желео да ратује. Изгубили смо много оружја и морали смо се сви повући код кнеза Јокића у Ћуприју, где ћемо организовати одбрану. Ћуприја не сме пасти, а до тад ће већ доћи и Вожд да понови славу са Делиграда.
Митар
„Млад а искусан, тешко је наћи оваквог борца. Храбар је Митар”, бар тако кажу. Још откако су дахије убиле Мустафа-пашу, ја сам се одметнуо у хајдуке, а већ пола десетлећа сам под командом Хајдук Вељка, иако ми је тек двадесет седам година. Милојеви људи тврде да је Хајдук Вељко мало… мало на своју руку, али он је бар раме уз раме с Карађорђем, ако није и виши! Зар би јунак као ја пристао да оде толико далеко од свога села поред Крушевца да би се био с тамо неким непознатим? Додуше, нисам ја одувек био тамо, цела моја породица, као и многе друге, морала је да побегне с југа, или са истока, или оног између та два. Брат ми је војевао још и раније, али се никада није вратио. Нико од нас никад није сазнао шта се тачно с њим десило, али се вероватно није вратио жив јер, да јесте, вратио би се нама, кући. И мени је млађи брат остао код куће, али ја макар повремено свратим да га обиђем, мислим, када не идемо у походе. Само питајте било кога од његове војске и сви ће вам рећи да су уз нашега Вељу, а не уз тог команданта, Милоја. Док су се њих двојица, Добрњац и Милоје, свађали ко ће да води ову одважну војску, Веља је већ с нама јунацима продро и заузео Белу Паланку, чак до Белоградчика смо дошли. Док смо ми освајали, они су се и даље свађали, све док нас непријатељ није потпуно окружио. Срећом, пробили смо кроз центар њихове војске и спасли све што се могло спасти. Стеван Синђелић и његови јунаци нису поделили нашу судбину, те су оставили своје кости на Каменици код Ниша. Чујем да је Милоје то све чак и гледао, али да није хтео да помогне. И даље не желим да верујем у то. За сада, велика борба је пред нама. Војска се повлачи у Ћуприју и тамо ћемо победити. Ћуприја не сме пасти, а до тад ће већ доћи и Вожд да понови славу са Делиграда.
Петар
Имам шеснаест година, али говорим да имам више. Не би ме примили у војску да знају истину. А имам и среће пошто сам у служби војводе Петра Добрњца, најхрабријег међу свим српским кнезовима, а и име нам је исто. Од почетка устанка слушам приче о његовој храбрости. Мој бата је такође храбар. Он је хајдук већ много година, обилазио нас је понекад, а ја желим да будем јунак као и он. Волео бих да се сретнемо и боримо заједно, нас двојица браће. Да вратимо Турцима за све што смо доживели, али највише за палог брата који се није вратио још пре мог рођења. Другачије сам ово замишљао када сам се као мали играо док сам чувао свиње. Тада сам мислио да смо сви као један, да ће се дићи наша сила и отерати ово зло које је над нама већ четири столећа, али није баш тако. Ево ономад је кнез Милоје пустио да погине Стеван Синђелић с три хиљаде храбрих Ресаваца, а свима је познато да је Синђелић био велики пријатељ војводе Добрњца и добри војвода је то тешко поднео. Онда је тај исти Милоје тражио помоћ од нас када су га напали Турци. Е, не може! Сви су окривили војводу Петра, а нико није хтео ни да га саслуша. Добри наш војвода је кренуо ка Београду пошто се плашио Карађорђеве одмазде, а вероватно ће прећи у монархију, али то је његов пут и његова битка, а не моја. Моја битка је јужније, у Ћуприји. Чуо сам како се скупља војска да помогне кнезу Јокићу, па и ја идем тамо. Можда ће ми се и жеља остварити, па ћу се борити уз брата. Ћуприја не сме пасти, а до тад ће већ доћи и Вожд да понови славу са Делиграда.
Епилог
Кнез Јокић је вођен погрешним информацијама наредио да се Ћуприја спали, што је умало платио својим животом када је Карађорђе, чувши за то, љутито испалио метак који му је нанео тешке ране. Петар Добрњац се докопао слободе и Аустрије, а Хајдук Вељко је погинуо бранећи Србију 1813. Милоје је каснији сукоб с Карађорђем платио главом, а јунацима наше приче се губи сваки траг након Ћуприје. Можда су дочекали слободу, можда су погинули у борбама или нешто још горе!… А можда су се Костадин, Митар и Петар коначно срели и ујединили.
Ранке је рекао: „Да је само искуство могло да научи поглаваре да се сложе.”
Три брата. Три јунака. Три судбине.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.