Луча микрокозма најлепше је и најличније дело црногорског владике и песника Петра II Петровића Његоша. Осмишљена и испевана у бурним политичким и за Његоша тешким личним временима – након 1843. године, када је Осман-паша Скопљак освојио црногорска острва у Скадарском језеру Врањину и Лесендро – ова религиозна поема представља философско-поетски одговор на есхатолошка питања која су песника најдубље мучила: одакле долази човек, шта је његова суштина, који је смисао његовог живота, каква је његова сврха и крајњи циљ. Објављена 1845. у Београду, Луча микрокозма открива посве интиман слој песниковог духовног живота, његове сумње, стремљења и визију човековог положаја у васељени.
Сам наслов поеме открива њену филозофску намеру. Микрокозам, мали свет, био је термин филозофа XVI века који су човека видели као одраз целокупног космоса. Луча, дакле, означава зрак, освештање, расветљавање бића човечјег. Поема је подељена на шест песама: прве две граде увод у основну причу, док у преостале четири владика развија драматичну космичку историју човековог пада и његовог земаљског удеса.
У првој песми песник описује како га његове помрачене душе сјајна зрака бесмртнога огња узноси кроз свемир до небеских сфера. На том духовном успону сусреће свога анђела хранитеља, симбол провиђења, који га уводи у тајне васељенског поретка.
Друга песма доноси опис небеских простора, хармоније и чистоте божијег света. Анђео хранитељ на крају доводи песника до извора тајанствене воде која ће му открити истину о људској страшној судби паденија, односно о разлозима и последицама човековог пада.
Трећа песма представља увод у велику драму небеске побуне. Бог открива арханђелима Михаилу и Гаврилу да ће се њихов сабрат Сатана подићи против божанског поретка. Ово предзнање отвара један од кључних мотива поеме – слободну вољу и њене последице.
У четвртој песми арханђели настоје да одврате Сатану од побуне, али његова надменост, самоувереност и жудња за самовлашћем воде га унеповрат.
Пета песма описује страховити космички бој између побуњених анђела и оних који су остали верни Творцу. Сукоб је величанствено стилизован, испуњен митским и библијским тоновима. Побуњеници бивају стрмоглављени у пакао, сви сем Адама и његових легија, који у последњем тренутку спознаје заблуду, каје се и одриче Сатане.
У шестој песми Његош доноси најоригиналнији елемент целокупне поеме: идеју да је Адам некада био анђео. Иако је избегao вечну пропаст, његов преступ није остао некажњен – Бог га шаље у мрак земаљски, где ће, лишен сећања на своје небеско порекло, морати да окаје свој грех. Земља тако постаје простор искушења, страдања и моралног уздизања (или пада). Али, оно што је најважније је да човек, иако изгнаник, носи у себи лучу – траг светлости који га подсећа на изгубљену узвишеност и усмерава ка небу.
Иако је у одређеним мотивима следио Милтона и његов Изгубљени рај, Његошево дело остаје оригинално. Његов лични егзистенцијални бол, питања о смислу страдања, човековој природи и односу добра и зла у потпуности прожимају поему. Луча микрокозма тако представља не само теолошку или есхатолошку визију већ и поетску драму о човеку који, расцепљен између свог небеског порекла и земаљске судбине, кроз унутрашњу светлост тражи пут натраг ка Богу и бесмртности.
Више о Лучи микрокозма пронађите у предговору Милана Решетара под називом Филозофија у „Лучи микрокозма”.
Порталибрис је објавио још српских класика које можете погледати ОВДЕ.
Сва дела Петра Петровића Његоша можете видети ОВДЕ, а Лучу микрокозма ОВДЕ.