Збирка песама Николе Ђорића има врло симпатичан наслов – Љубице – и већ њиме наговештава своју тему. Ђорић ће то и у првим редовима свог предговора рећи:
„Песмице ове назвах Љубицама зато што им је свима предмет љубав, и то весела и ведра љубав, без прекора, без узалудних уздисаја, без несаслушаних дозива и томе сличнога. На толико начина исказивано је од памтивека то најодличније осећање човеково, па ипак то не смета ничим и ником да бескрајну почетком и свршетком жицу и даље испреда. Није ли то знак да је љубав општа, вечна и да је никад не може мањкати у човечанству, јер је својствена свима скупа и сваком појединцу посебице?”
Љубице Николе Ђорића објављене су 1892. године у Нишу. Аутор је песничку збирку поделио на три целине:
„У први део ставио сам такве где се више прича, где је исказан као неки догађај, као нешто односито на некога трећега. У други део ставио сам чисто лирске песме, где се истиче лично сам певач. У трећи, најпосле, део дошле су песме испеване на облик босанских севдалинака.”
Ђорић је писао у духу српске романтичарске поезије, али се његово песништво ослања и на народну поезију. Најзначајнији песници српског романтизма су Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић. У њиховим песмама преовлађују љубавни мотиви, идеална драга, али се јавља и мотив мртве драге; јављају се осећања и радости и туге; а сви они труде се да темеље своје песништво на народној лирици. Па и сам Никола Ђорић ради исто. Он пева о љубавној срећи, о сусретима заљубљених, младалачким љубавним зачикавањима и играма, њиховом нестрпљењу и ишчекивању следећег виђења… Једна песма из збирке Љубице зове се Чик! и њени стихови прави су пример тих љубавних надмудривања:
Девојчица чика момче: чик се удари!
Момче куне белу руку: боље усала!
Девојчица чика момче: чик се превари!
Момче куне своја уста: боље с’ распала!
Опет вели девојчица: чик пољуби се!
Па га врашки погледује: чик прокуни се!
Гледа момче где ће душу сад да изгуби:
Оне очи, она уста мора да љуби.
Насмеја се девојчица: чик ме узми сад!
Ал’ за шалу не зна момче, нити има кад.
Одведе је белом двору, па се венча с њом,
Па јој вели: чик сад иди милом баби свом!
Ово је песма из прве целине Ђорићевих песама, а неке од таквих су још и: Сетно момче, Платнобеља Јана, Питање, Годет… Овде су заступљене и оне песме у којима се девојке јадају својим мајкама, говоре им о својим љубавним осећањима, зебњама да ли ће им бити узвраћена љубав…
Песма Везиља показује како се Никола Ђорић угледа на народну лирику: девојка се пореди са вилом, струк јој је танак као јела, обраћа се бору зеленом, а момак долази на враном коњу.
Други део почиње песмама Славопој, Мојој Српкињици, Станкине обрвице и тако даље. У њима се говори о девојачкој нестварној, несвакидашњој лепоти. Сада су ту дубоке тишине у ноћи, у којима се млади питају да ли их драги или драга воле. Чести су мотиви славуја и цвећа.
Трећи део песничке збирке Љубице зове се Тамбурице и ту су они стихови који подсећају на севдалинке.
Севди, Јово, моје севдисање,
Убило те моје уздисање!
Реч севдалинка настала је од турске речи „севда”, што значи љубав, а севдах нас асоцира на љубавну жудњу, бол, патњу. Поменућемо песме Жетелица Јела, Свађа и мирба, Боно драго, Севдалија Јово и материно злато, Највећи јад… Младим ђувегијама лек су једино њихове драге…
Никола Ђорић је од ових трију целина издвојио Фазли-бега, романсу. Пун назив песме је Фазли-бего и поносита Фата или Прича о томе како је Селма праводаџика задобила свилен кавад и два фистана. Као и у другим песмама у овој збирци, и овде су доминантни турцизми, а читалац има могућност да се упозна са муслиманским светом и њиховим обичајима. Љубав између Фате и Фазли-бега развија се у Нишу, који је толико времена био турски да је Ђорић одабрао с намером да делује још упечатљивије. Могло би се рећи да ове песме подсећају и на песме Алексе Шантића.
Уколико волите српско романтичарско песништво, поезију Радичевићеву, Шантићеву, Змајеву, не сумњамо да ће и Љубице Николе Ђорића бити прави избор за вас!
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате књиге поезије, међу којима су: Са старих жица Стевана П. Бешевића, Јеленине песме Јелене Димитријевић, Тренуци и расположења Данице Марковић и бројне друге.
Књигу Љубице погледајте ОВДЕ, а сва дела Николе Ђорића ОВДЕ.
