Збирка Под животом представља другачији део опуса Милутина Ускоковића у односу на његове раније романе и приповетке, јер овде доминирају краће форме. Иако је форма другачија, заједничке теме остају – друштвена неправда, усамљеност појединца, патња и несрећа. Ускоковић, као и многи његови савременици, ретко је писао о срећи. Већина књижевних дела његовог доба бавила се трагиком живота, док су радост и спокој често били маргинализовани мотиви. Збирка Под животом у том смислу наставља традицију темељне психологизације и социјалне анализе, али у компактнијем, поетски конципираном облику.
КРАТКЕ ПРИПОВЕСТИ
Једну групу прича у збирци Под животом чине веома кратке приповетке, краће и од оних у збирци Успут, у којима је у фокусу трагичан догађај или снажно осећање. Ипак, ове приче одржавају јединство места и времена, развијају се као у једном кадру. Причa Била једном… вероватно је алузија на песму Милорада Митровића, а Ускоковићевска проза делује као песма у прози која алегоријски говори о судбини једне лепе жене.
Сличан карактер има и причица Извол’те, која у неколико сцена приказује неправду према женама – како младалачка лепота доноси привремене предности, а потом живот мења перспективу. Ускоковићеве слике су упечатљиве, снажне, поетски одмерене, тако да ништа не недостаје, а ништа није сувишно. Циклус „Из интимног кутка“ доноси приче и песме у прози о изузетним духовним догађајима.
О СРЕЋИ
Можда једна од ретких Ускоковићевих прича из збирке Под животом која говори о срећи јесте На непознатој стази, у којој јунак своју животну радост дели са природом, али у њој препознаје симболе свега што му је у животу важно.
Прича „У прашини“ спаја мотиве класичних приповедака и поетских, приказујући мучан живот у изнајмљеном стану – осећај као да је као у гробу, и упоредну слику свих мртваца. Потом следи одлазак у крчму с пријатељима, где се туга и бол претварају у снагу и радост, али Ускоковић приказује и сурову реалност наредног јутра.
Доминантно осећање генерације, осликано у причи Реквијем, гласи:
„Сломљене су моје груди. Отишла је моја снага, а живот донео умор од кога ме хвата несвест. Пст! Буди мирна. Сећам се једне песме… Галеб са малаксалим крилима пада на усамљену стену насред пучине и спасава се од смрти, која се пред њим била искезила из таласа. Галеб пада да се одмори, па да освеженим крилима залети изнад таласа у буру и маглу.“
ПЕСМЕ
Поред приповедака, Милутин Ускоковић је писао и класичне песме које се уклапају у дух поезије његовог времена и део су збирке Под животом. Међу успелијима су ?, Плач и Последње писмо, које углавном имају песимистичан тон – било због растанка, било као приказ љубави као краткотрајног момента среће у бескрајном ужасу живота.
Песме имају сјајну риму, опкорачења и разноврсне формалне фигуре, али поетски опус је ипак знатно мањи од приповедног. Упечатљив је осећај умора и резигнације целе генерације, прецизно приказан стиховима:
„Ми никад нисмо уживали живот,
Нит нам је срећа загревала груд;
У наша срца, у тај скривен живот,
Споља је само улазила студ.“
КЊИЖЕВНИ ЧЛАНЦИ
Књижевни чланци Милутина Ускоковића, такође уврштени у збирку Под животом врло су аналитични – он бележи познате тенденције свог доба, има јасне критеријуме, познаје токове светске књижевности и истовремено наглашава национални значај. Ретко се дешава да једна особа буде и проучавалац и критичар књижевности, а истовремено и успешан писац.
Најзанимљивији је можда текст о историјату Српског књижевног гласника под називом Писмо из Београда, који данас може послужити као извор информација о овој важној институцији српског издаваштва, а почиње овим редовима:
„14. овог мјесеца навршио се пуних десет година откако је једна група наших интелектуалаца покренула најбољу српску ревију „Српски књижевни гласник”. Ова је група била прекинула традицију дотадањих књижевних листова, уређиваних са мало укуса и пажње. Човјек око којега се она била окупила, г. Богдан Поповић, свеучилишни професор, узео је био као једино своје уредничко мјерило: укус. Било је то исувише смјело за оно доба које ипак није тако далеко, доба кад се код нас писало много, а вриједило мало, кад су литерарне величине били полуписмени људи. Такав лист је имао мало изгледа на успјех, нарочито кад се има на уму да су његови власници остали до скрупулозности непоколебљиви да приме за лист и једну пару више од новца који су добивали претплатом.
Послије г. Б. Поповића дошли су за уреднике г г. Павле Поповић и др Јован Скерлић, и најзад, сам г. Скерлић.
И данас, послије десет година, може се рећи са пуно права да је Српски књижевни гласник испунио своју мисију у моралном и материјалном погледу.”
У едицији Отргнуто од заборава налазе се романи Милутина Ускоковића, збирка приповедака Успут, као и дела других писаца – зачетника градског романа – као што су Вељко Милићевић (Беспуће) и Бранимир Ћосић (Покошено поље).
Сва дела Милутина Ускоковића можете видети ОВДЕ.