Portalibris je iznedrio jedno izdanje kvalitetne poezije u kome su spojene pesme Milutina Jelića i Velimira Rajića, dvojice pesnika manjeg opusa, ali izrazito sličnog senzibiliteta. Upravo taj susret u okviru jednog izdanja čini čitanje zanimljivim, jer se dva pesnička glasa, mada različita, nadopunjuju u svojim motivima i načinu doživljavanja sveta. Obojica su stvarali u duhu simbolizma, unoseći u svoje stihove jaku emocionalnost, metaforičnost i osećanje prolaznosti života.
MILUTIN JELIĆ O PROHUJALOJ MLADOSTI
Milutin Jelić najčešće u zbirci piše iz perspektive čoveka koji žali za prohujalom mladošću, njenim strastima, lepotama i nevinošću. U njegovoj poeziji u zbirci „Pesme” ljubav zauzima centralno mesto – ona je uvek predstavljena simbolistički, kroz treptave, gotovo mistične slike duše. Ljubavni doživljaji se prožimaju sa prirodom: cvetanjem, mirisima, ružama, bojama i kretanjima godišnjih doba. Upravo ta veza sa prirodom pojačava osećaj euforije i drhtanja duše, koje Jelić doživljava kao najveću snagu života. U osnovi, to je motiv poznat još od renesansnog carpe diem principa – svest o prolaznosti koja pojačava žudnju za uživanjem u trenutku. Ali kod Jelića mladost i ljubav nisu samo prolazni trenuci već prave sile nalik zemljotresu, i one po njemu predstavljaju jedine istinske naslade čoveku. Kontrast takvoj snazi je jesen sa svojim žutim lišćem, sumornošću i suzama, koja predstavlja simbol starosti i bliženja kraju.
POVRATAK U PROŠLI TRENUTAK
Najupečatljiviji stihovi u „Pesmama” su oni koji govore o očajnoj želji za povratkom u prošli trenutak. Tu je slika toliko snažna da svako može da je zamisli: prvo beskrajna tuga jer se divna mladost ne može vratiti, zatim trenutni bljesak radosti kao sećanje na nekadašnje ushićenje, i na kraju spoj vrhunca života i njegove prolaznosti, kao simbola starenja i smrti. U tim stihovima najjače osećamo Jelićevu poetiku:
„Da mi je samo ona nada vedra
I letnja polja, puna ljupke boje,
I tiho sunce kroz zavese tvoje,
I drhtaj topli tvoga milog nedra.
Da li ćeš doći opet, srećo, kada?
Nikada, nikada!”
O LICEMERJU
Među svim tim ljubavnim pesmama nalazi se i jedna usamljena, ali značajna, u kojoj Jelić progovara o licemerju prijateljstva. On ukazuje na to da će se prava priroda ljudi otkriti tek u času suočavanja sa smrću – kada se ruše sve maske i kada se pokaže koliko je ljudska solidarnost krhka. Taj motiv unosi tamniju, filosofskiju notu u njegov lirski svet, nadovezujući se na teme ljubavi i prolaznosti, ali ih preobražavajući u opštu sliku ljudskog iskustva:
„I vi koji ste me klevetali vazda
Držaćete tada vatrene tirade:
Slavićete boga što me jednom sazda
I takvoga muža što narodu dade.
A ja sam vam uvek bio trn na stazi
Udvorištva niskog, po kojoj ste greli,
I znao sam kako vaše vreme gazi
I svu onu podlost koju ste vi hteli.
Pa kad se stane zatvarati raka,
Vi ćete dahnuti: ’Nek je hvala bogu!’
Vas će radovati ona gruda svaka.
Žalim što vas i tad prezreti ne mogu.”
PESME O ISTAKNUTIM ŽENAMA
Nekoliko pesama tematski je posvećeno istaknutim ženama, zatim su tu pesme inspirisane muslimanskom Afrikom, ali ljubavna poezija i dalje je najsnažnija.
Velimir Rajić još je sumorniji.
PESME VELIMIRA RAJIĆA
Njegov život, ispunjem mukama zbog bolesti,uslovio je tešku i mračnu obojenost poezije.Najpoznatiji je po pesmi zavet koja stilski i prma motivima najavljuje otklon prema životu koji vrhunac dostiže kdo naših modernističkih pesnika, onima koji su preživali rat, prelaz preko Albanije itd.
On pripada toj generaciji, iako nije čovek „koji peva posle rata”. Zavet pokazuje takvu rezigniranost što mu je život bio težak, ravnodušnost i prihvatanje smrti, čak i odbijanje mogućnosti sreće u posmrtnom životu: ovakvi motivi po prvi put se sreću u zbiri Pesme kod Velimira Rajića, i neke slike su toliko snažne i upečatljive (kao gomila kamenja na grobu da ga i na Sudnji dan iz groba ne podignu).
NA DAN NJENOG VENČANJA
Među najznačajnim u zbirci „Pesme” je i vanvremenska „Na dan njenog venčanja”, koja je poznata i po refrenu „Na dan njenog venčanja”.Ona oslikava istu onu sumornost pesnikovu, ali sad udruženu sa žubavnim razočaranjem.On nije ljut već moli boga za njenu sreću, da sve njene boli prenese na njega, i priznaje da ni sam nije znao da je tolko voli. To je jedna od onih pesama koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a posebno se pamte ovi njeni stihovi:
Usliši ovu molitvu, o bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!“
Pesme Milosava Jelića i Velimira Rajića u ediciji Otrgnuto od zaborava imaju važno mesto uz druge zaboravljene pesnike kao što su Nikola Đorić, Josip Bersa, Rista Odavić, Dimitrije Mita Popović itd.
Knjigu Pesme možete pronaći OVDE.