Вагон друге класе дневног путничког воза Ниш–Београд Тодора Љ. Поповића, објављен 1951. године, црнохуморни је роман који представља оштру критику српског друштва након Првог светског рата.
Структура романа изграђена је на принципима драмског тројединства, јер постоји јединство времена, места и радње. Радња романа одвија се током једног дана у вагону друге класе дневног путничког воза који путује од Ниша до Београда. Само место дешавања, означено необичним (и предугачким) насловом, сугерише комични наратив и доноси први кључ тумачења дела.
Као и сви романи или друга уметничка дела која су насловљена неким местом и овај роман доноси један омнибус прича које су суштински повезане само тиме што се одвијају на истом месту. Овакав наслов такође сугерише и да ће сам воз преузети улогу главног јунака у роману, односно својеврсног сведока описаних догађаја. Сличну функцију има и мост на Дрини или имање Оркански висови. И трећи закључак који се да ишчитати из самог одабира наслова је комични подтекст: наслов је предугачак и крајње некњижевни, а апострофирано место – вагон – потпуно баналан.
Ако се одвојимо од воза и вагона као главног јунака, роман нема главне ликове, већ се ради о мозаику типичних друштвених класа – представници државних и војних власти, интелектуална елита, сељаци, чиновници, обични путници. Ова шарена дружина такође је и репрезентативан скуп нарави, карактера и менталитета сведених на једну особину карикатурално обојену. На ово, пре свега, указује чињеница да ниједан од путника нема своје име, већ су именовани као онај што је ушао у Младеновцу, онај на кочничаревом месту, протегљаст дечко, онај са дињастим лицем, онај са златним ланцем, онај са шубаром, брадати управник пошта, пуковник, полицајац, наставница, шеф финансијске управе, народни посланик, утицајна личност. Лица су именована или према својој титули, најупечатљивијој појавној карактеристици одела или понашања, што је још једно упечатљиво комедиографско средство.
Сам опис путовања од Ниша до Београда у возу који чешће стоји него што се креће, у вагону препуном путника у коме нема места ни за стајање доноси заиста типичне, свима нама познате ситуације – препирке, добацивања, свађе, вечне исте жалбе, дневнополитичке расправе.
Тодор Љ. Поповић врло добро промишља и хуморно описује баш ту, свима нама потпуно познату свакодневну ситуацију:
Сви вагони треће класе препуни. Путници у њима скркли се, стисли као кокоши у оним кавезима за транспортовање, и као што је свака од њих начисто с тим да су јој за сву невољу која је снашла криве ове друге што се ту с њом стекле, а понајпре она прва до ње, те не може а да је с времена на време не џвокне кивно кљуном по глави, где стигне – тако се и сваком путнику чини да су му за све непријатности од тескобе криви остали путници, а на првом месту они до њега. Све то путује тек онако – од беса, а само он што мора; и свима је осталим путницима потаман, а само он ето где мора да се у тој тескоби злопати као нико његов.
На овој хуморној позадини издваја се неколико ликова који ће ипак бити више у фокусу приповедања и који су носиоци како озбиљне друштвене критике, тако и трагичког потенцијала, који овај роман значајно обогаћује. Ови ликови, о чијим ћемо судбинама сазнавати како се воз буде вукао даље, биће све продубљенији, као и негативна слика друштвене стварности која их окружује. Свакако, и сама метафора воза као књижевног симбола друштвеног напретка, у стању у ком се налази, довољно оштро критикује савремено друштво.
Како се будемо приближавали крају, комичне сцене са почетка приповести постају све мање хуморне, а све више гротескне и ужасне. Роман постаје оптерећен слутњом катастрофалних догађаја и код читаоца побуђује очекивање да се путовање не може срећно окончати.
Црнохуморни роман Вагон друге класе дневног путничког воза Ниш–Београд изузетно је добро осмишљен. Код Тодора Љ. Поповића јасно видимо умешност писања и компоновања романа, маестрално је показано познавање романескних али и драмских поступака. Готово је невероватно да овакав роман није добио већу пажњу критике, посебно ако имамо у виду колико га је лако поредити са неким трагикомичним филмовима, по којима је наша кинематографија најпознатија — у првом реду са Ко то тамо пева.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други мање познати српски романи као што су: Страст Давида Пијаде, Поноћ или Грозно убиство на Дорћолу Тасе Миленковића, Злочин једне свекрве Косте Д. Јездића, Сузана Божидара Савића, Срж или Игра костурова Милана Вукасовића и многи други.
Сва дела Тодора Љ. Поповића можете видети ОВДЕ, а роман Вагон друге класе дневног путничког воза Ниш–Београд ОВДЕ.