Vagon druge klase dnevnog putničkog voza Niš–Beograd Todora LJ. Popovića, objavljen 1951. godine, crnohumorni je roman koji predstavlja oštru kritiku srpskog društva nakon Prvog svetskog rata.
Struktura romana izgrađena je na principima dramskog trojedinstva, jer postoji jedinstvo vremena, mesta i radnje. Radnja romana odvija se tokom jednog dana u vagonu druge klase dnevnog putničkog voza koji putuje od Niša do Beograda. Samo mesto dešavanja, označeno neobičnim (i predugačkim) naslovom, sugeriše komični narativ i donosi prvi ključ tumačenja dela.
Kao i svi romani ili druga umetnička dela koja su naslovljena nekim mestom i ovaj roman donosi jedan omnibus priča koje su suštinski povezane samo time što se odvijaju na istom mestu. Ovakav naslov takođe sugeriše i da će sam voz preuzeti ulogu glavnog junaka u romanu, odnosno svojevrsnog svedoka opisanih događaja. Sličnu funkciju ima i most na Drini ili imanje Orkanski visovi. I treći zaključak koji se da iščitati iz samog odabira naslova je komični podtekst: naslov je predugačak i krajnje neknjiževni, a apostrofirano mesto – vagon – potpuno banalan.
Ako se odvojimo od voza i vagona kao glavnog junaka, roman nema glavne likove, već se radi o mozaiku tipičnih društvenih klasa – predstavnici državnih i vojnih vlasti, intelektualna elita, seljaci, činovnici, obični putnici. Ova šarena družina takođe je i reprezentativan skup naravi, karaktera i mentaliteta svedenih na jednu osobinu karikaturalno obojenu. Na ovo, pre svega, ukazuje činjenica da nijedan od putnika nema svoje ime, već su imenovani kao onaj što je ušao u Mladenovcu, onaj na kočničarevom mestu, protegljast dečko, onaj sa dinjastim licem, onaj sa zlatnim lancem, onaj sa šubarom, bradati upravnik pošta, pukovnik, policajac, nastavnica, šef finansijske uprave, narodni poslanik, uticajna ličnost. Lica su imenovana ili prema svojoj tituli, najupečatljivijoj pojavnoj karakteristici odela ili ponašanja, što je još jedno upečatljivo komediografsko sredstvo.
Sam opis putovanja od Niša do Beograda u vozu koji češće stoji nego što se kreće, u vagonu prepunom putnika u kome nema mesta ni za stajanje donosi zaista tipične, svima nama poznate situacije – prepirke, dobacivanja, svađe, večne iste žalbe, dnevnopolitičke rasprave.
Todor LJ. Popović vrlo dobro promišlja i humorno opisuje baš tu, svima nama potpuno poznatu svakodnevnu situaciju:
Svi vagoni treće klase prepuni. Putnici u njima skrkli se, stisli kao kokoši u onim kavezima za transportovanje, i kao što je svaka od njih načisto s tim da su joj za svu nevolju koja je snašla krive ove druge što se tu s njom stekle, a ponajpre ona prva do nje, te ne može a da je s vremena na vreme ne džvokne kivno kljunom po glavi, gde stigne – tako se i svakom putniku čini da su mu za sve neprijatnosti od teskobe krivi ostali putnici, a na prvom mestu oni do njega. Sve to putuje tek onako – od besa, a samo on što mora; i svima je ostalim putnicima potaman, a samo on eto gde mora da se u toj teskobi zlopati kao niko njegov.
Na ovoj humornoj pozadini izdvaja se nekoliko likova koji će ipak biti više u fokusu pripovedanja i koji su nosioci kako ozbiljne društvene kritike, tako i tragičkog potencijala, koji ovaj roman značajno obogaćuje. Ovi likovi, o čijim ćemo sudbinama saznavati kako se voz bude vukao dalje, biće sve produbljeniji, kao i negativna slika društvene stvarnosti koja ih okružuje. Svakako, i sama metafora voza kao književnog simbola društvenog napretka, u stanju u kom se nalazi, dovoljno oštro kritikuje savremeno društvo.
Kako se budemo približavali kraju, komične scene sa početka pripovesti postaju sve manje humorne, a sve više groteskne i užasne. Roman postaje opterećen slutnjom katastrofalnih događaja i kod čitaoca pobuđuje očekivanje da se putovanje ne može srećno okončati.
Crnohumorni roman Vagon druge klase dnevnog putničkog voza Niš–Beograd izuzetno je dobro osmišljen. Kod Todora LJ. Popovića jasno vidimo umešnost pisanja i komponovanja romana, maestralno je pokazano poznavanje romanesknih ali i dramskih postupaka. Gotovo je neverovatno da ovakav roman nije dobio veću pažnju kritike, posebno ako imamo u vidu koliko ga je lako porediti sa nekim tragikomičnim filmovima, po kojima je naša kinematografija najpoznatija — u prvom redu sa Ko to tamo peva.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdati i drugi manje poznati srpski romani kao što su: Strast Davida Pijade, Ponoć ili Grozno ubistvo na Dorćolu Tase Milenkovića, Zločin jedne svekrve Koste D. Jezdića, Suzana Božidara Savića, Srž ili Igra kosturova Milana Vukasovića i mnogi drugi.
Sva dela Todora LJ. Popovića možete videti OVDE, a roman Vagon druge klase dnevnog putničkog voza Niš–Beograd OVDE.