Немања је историјска драма у пет чинова изведена први пут у Народном позоришту у Београду 21. фебруара 1887. године. Милош Цветић, поред тога што је драму написао, потписује и режију, као и насловну улогу ове позоришне представе. После спектакуларног успеха премијере, Немања се налази на сталном репертоару Народног позоришта пуних петнаест година. У Новом Саду, у Српском народном позоришту Немања је имао премијеру 25. јануара 1892. године, и игран је све до 1901. године. Историја позоришта бележи и покушај знаменитог Раше Плаовића да драму обнови током тридесетих година двадесетог века.
Милош Цветић се београдском Народном позоришту прикључио 1869. године и врло брзо постао један од најзапаженијих глумаца, а 1874. године почиње да се бави и позоришном режијом, тако да је био већ признат позоришни уметник када анонимно шаље свој рукопис Немања на конкурс своје матичне куће. Успех који је ова драма остварила убраја се међу најзначајније и најгласовитије свог доба, а самог аутора охрабрио је да настави са књижевним радом.
Поред Немање објавио је још пет историјских драма – Лазар (1889), Душан (1889), Тодор од Сталаћа (1895), Милош Велики (1903) и Карађорђе (1904); објавио је и комедију Браћа (1899). Написао је и алегорију Три светла дана (1879) у сарадњи са Драгомиром Брзаком и драму Родитељски греси (1898), које су игране, али никада нису штампане. Књижевни опус Милоша Цветића овиме није исцрпљен, јер је објавио и роман Златно срце (1899), а оставио је иза себе и више позоришних есеја.
У драми Немања, која тематизује догађаје националне историје, разматра се тренутак установљавања српске средњевековне државе. Немања, који само жели да створи једну велику, независну српску државу, наилази на велики отпор и дубоко неразумевање своје рођене браће, као и властеле. Немањина браћа, жупани Завид, Срацимир и Првош, сматрају ове његове напоре само покушајем да се умањи њихова моћ, а властела је огорчена јер им је Немања ограничио власт дајући себрима и отроцима слободу. Последично, Немања ужива велики углед и љубав обичног народа.
Суочени са близином смрти српског краља Радослава III, и дефинитивном неспособношћу његовог сина Иваниша да се уздигне до достојног наследника, сви учесници ове драме свесни су да је будућност земље угрожена и да је потребно тражити новог, способнијег владара. Наравно, не слажу се сви око тога ко би тај владар требало да буде.
Од свих могућих кандидата Немања је једини који има јасну визију будућности, и није заинтересован да нужно баш он буде тај који ће је спровести. Идеја водиља је да се распарчане српске области уједине у једну велику и моћну државу, независну и довољно снажну да се одупре страним силама, у првом реду Византији. Сујетни и амбициозни, његови противници неспособни су да у правом смислу разумеју његову визију и не препознају да се само народним јединством може гарантовати не само будућност државе већ и њихово лично достојанство.
У атмосфери дворских сплетки, интрига и завера одвија се бескрупулозна и сурова борба за власт, коју Немања неће да види, будући да је вођен својом унутрашњом племенитошћу и добротом, те љубављу за рођену браћу.
У складу са просветитељским идејама, лик Немање приказан је као идеални владар, који неће прибећи нечасним средствима на свом путу до власти, и који доказује да никакви компромиси са својом савешћу нису ни потребни да би се владало. Немања ће величином свог духа, мудрим и промишљеним политичким одлукама, те војном и тактичком супериорношћу успети да превлада и оствари свој циљ – срећу васколиког Српства.
Интересантно је да ова драма одступа од успостављене житијске, легендарне традиције о Немањиној биографији. Епизода у којој светац долази у помоћ заточеном Немањи у драми Немања представљена је као вешто разрађена обмана да би се противници за тренутак пореметили и уплашили. Са једног сакралног житијског догађаја провиђења и божанске интервенције у драми се акценат ставља на људску лукавост, чиме дело добија значајно реалистичке одлике.
Са друге стране, вредност ове драме су и њени женски ликови, који овде уместо мелодрамских обрта и љубавних подзаплета постају носиоци значајних одлука и узимају учешће у компликованом дворском животу. Женски ликови доносе и један романтичарски аспект драми јер уносе снажне емоције као унутрашњу мотивацију и покретачку снагу. Позорницом ће проћи чак шест женских ликова, од којих су најзначајнији Деспа, кћи краља Радослава, и Ана, ћерка хумског кнеза Драгоша и изабраница Немањина. Прави пример прогресивног женског јунака добијамо у портрету принцезе Деспе, која је све што њен брат Иваниш није: она је жена ратница, способна да влада и способна да води, и била би идеалан наследник свог оца – али није мушкарац и стога не може бити владар. Снажна, одлучна и бескрупулозна, сушта је супротност Ани – скромној, смерној и породици окренутој идеалној владарској супрузи.
С обзиром на комплексност драмске радње, сликовитост и бројност ликова, те значај историјског тренутка који описује, не изненађује нас што је драма Немања Милоша Цветића била једна од највољенијих и најизвођенијих позоришних представа свог времена.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате историјске драме као што су: Одметник Јована Грчића, Посмртна слава кнеза Мијаила М. Обреновића III Ђорђа Малетића, Историјске драме I (Смрт Стефана Дечанског, Лахан, ’Ајдуци) и Историјске драме II (Владислав, Скендербег, Сан Краљевића Марка) Јована Стерије Поповића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Историјске драме (Вукашин, Јаквинта) Драгутина Илића, Песме и драме (Краљева јесен, Урошева женидба) Милутина Бојића и многе друге.
Сва дела Милоша Цветића можете видети ОВДЕ, а књигу Немања ОВДЕ.