Током 1934. и 1935. године Михаило Петровић Алас имао је ретку прилику да у склопу две различите научне експедиције посети забачена, тешко приступачна острва јужног Атлантског и јужног Индијског океана, острва ка којима не воде уобичајене поморске руте, туристички и трговачки путеви. О овој необичној пустоловини оставио је још један од својих чувених путописа – По забаченим острвима.
Михаило Петровић Алас на почетку путописа По забаченим острвима каже да је циљ првог од ова два путовања био: […] за већину сапутника прикупљање грађе за научни рад, или проверавање неких дотле још неутврђених научних резултата, а за остале потпун и ничим непотребним помућен мир и одмор од послова који су претходили, као и прилика да се види нешто што је тешко приступно, а недоступно обичним средствима појединаца. Ја сам лично био тога пута у овој другој групи.
Пут је експедицију водио од француске луке Ла Рошел западном обалом Шпаније до мароканске Казабланке, и даље преко Канарских и Зеленортских острва ка забаченим Вазнесењским острвима (Asension), Светој Јелени, те острвима Тристан д’Акуња и Гоф.
Најзанимљивија за читаоце је посета гласовитом острву Света Јелена, последњем одредишту великог француског војсковође и императора Наполеона. Михаило Петровић Алас доноси нам необичну причу о последњим Наполеоновим годинама, и случају који га је довео на ово острво. После пораза код Ватерлоа Наполеон одлучује да се повуче са престола и да последње године свог живота проведе у миру и забораву у Америци; међутим, енглеске власти га уверавају да ће за њега самог најповољније бити да се стави под заштиту британских закона. Када је Наполеон пристао на тај договор и напустио француску територију, сматрајући да ће добити дозволу за путовање у Америку, британски парламент саопштава да Наполеона сматра ратним заробљеником и да ће бити интерниран на острву Свете Јелене. Избор је пао баш на Свету Јелену управо зато што нема трговачког транспорта ка овом острву, веома је забачено и неприступачно, те то чини ништавном могућност Наполеоновог ослобађања и повратка у Европу.
Опис самог острва Свете Јелене занимљив је посебно због чињенице да се сам Михаило Петровић Алас креће стопама великог императора, узимајући његову перспективу и стварајући утисак да се Наполеонова трагедија управо одвија пред нама.
Други део путописа По забаченим острвима посвећен је научној експедицији подузетој наредне, 1935. године по удаљеним и забаченим острвима јужног Индијског океана, а о специфичностима овог путовања у уводу Михаило Петровић каже:
Ове 1935. године моји сапутници и ја преживели смо две зиме једну за другом, без лета које би их раздвајало. Једну обичну, редовну и мирну, сваки у своме месту; другу заједничку, пуну авантура. Ову смо другу зиму имали у време кад бисмо се сви, у редовним приликама, одмарали од послова и тражили заклоне од жарких летњих дана. Њу смо, међутим, провели у далеким морима од којих почиње јужна поларна област и где средина зиме пада у време кад је у нашим крајевима средина лета. То ће, вероватно, бити и моје последње прекоморско путовање.
Пут је водио од Марсеља преко Средоземног мора, да би експедиција прошла Суецким каналом и преко Црвеног мора стигла до Индијског океана. Прошавши поред Сејшела и Адмиралских острва, задржавају се подуже на Мадагаскару. Од Мадагаскара почиње циљано путовање ове научне експедиције која на плану има удаљена острва антарктичког круга: Амстердам, Сен Пол, Кергелен и Крозе.
Велики део путописа По забаченим острвима Михаило Петровић Алас, будући страствени риболовац, посвећује китовима – специфичностима различитих врста, али и лову, преради и индустријској употреби ових животиња. Овде се по значају издваја острво Кергелен, на коме се налазе велике китоловне станице и постројења за прераду китове масти.
Путописом По забаченим острвима завршавају се авантуре Михаила Петровића Аласа, описи егзотичних и неприступачних крајева Земљине кугле, својим темама, обимом и научним приступом сасвим јединствених у корпусу путописне литературе српске књижевности.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати путописа као што су: Бранислав Нушић (Путописи, Косово), Драгомир Брзак (Са Авале на Босфор), Милан Јовановић Морски (Тамо-амо по Истоку, Горе-доле по Напуљу), Љубомир Ненадовић (О Црногорцима, Писма из Италије, Писма из Немачке), Растко Петровић (Африка, Путописи), Јелена Ј. Димитријевић (Седам мора и три океана, Писма из Ниша, Писма из Солуна, Нови свет или У Америци годину дана). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Сва издања овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.