Knjiga Jovana Protića Šareni šljunci i U Zavetrincima povezuje njegov niz pripovedaka i dužu priču koja se više bavi mentalitetom jednog kraja nego određenim događajima. Nije slučajno da se Jovan Protić razvijao i u svom stvaranju imao slične karakteristike kao njegovi prijatelji i kolege sa kojima je činio legendarni mostarski književni krug, okupljen oko časopisa Zora, u kome su bili i Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, ali i još desetak talentovanih pisaca među kojima je bio i Protić.
Baš u zbirci Šareni šljunci i U Zavetrincima najkonkretnije se mogu videti one književne vrednosti koje pre svega odlikuju stvaralaštvo Protićevo. On jeste jedan od pripovedača koji se naslanjaju na realističku tradiciju, poseduju onaj šarm sporog, interesantnog pripovedanja, ubedljive karakterizacije, koja nam likove toliko približava da imamo utisak da su to ljudi koje smo nekada već sreli, ali donosi i mnogo toga autentičnog…
Protić se u zbirci Šareni šljunci i U Zavetrincima bavi često onim tananim emocijama mladih ljudi, sa nekom vrstom sopstvenog oduševljenja priča o nevinoj i vedroj mladosti, ali i o mukama koje se u njoj dešavaju svakome od nas.
Njegov istančan osećaj za traženje važnog, emotivno značajnog u običnom, jednostavnom čoveku, mladiću, devojci, kakve možda i poznajemo, jeste nešto što većina pisaca nema. I to se jako dobro vidi, počev od prve priče zbirke Šareni šljunci i U Zavetrincima. Ta prva priča Uspomene prikazuje osećanja đaka, koji su nekada, kao što je slučaj sa nekima i danas, morali da žive van svoje porodice dok škola traje. Kako su njima proticali dani i kako su čekali susret sa svojima, Protić izvanredno opisuje:
„I već računaš. Još ovoliko i ovoliko imaš da spavaš u ovom krevetu. Razmišljaš ko će doći sa kolima po tebe, šta ćeš iskati kod kuće da ti mese. Voliš, doduše, pogačice, al’ voliš i gurabije. I najposle, kako ćeš da pripovedaš Vići kako je to teško latinski, al’ kako ti to samo jedanput pročitaš – a to baš nije istina – pa bajagi odmah znaš.”
Precizno i sa simpatijom Jovan Protić u ovoj priči opisuje i odrastanje u njegovom vremenu, trenutak kada mladić postaje muškarac, a pritom je zanesen javnim svetom, uspehom, idealima:
„Docnije ti i brčići dobijaju svoju izvesnu formu. Sad se već u basu javljaš. Postao si članom nekog potajnog đačkog društva, čiji je program obično maglovit. Upravo, ne zna se šta se hoće sa tim društvom, tek samo toliko se zna da je tajno, i da se valja čuvati.
I u tim sanjarijama srljaš sve dalje i dalje. Čitaćeš, radićeš, spreman ćeš jednom da kročiš na prag javnoga života. Tvoje mlađano srce ne zna šta je dosta, tvoji su ideali još čisti i nedodirnuti od daha običnog života, ti sanjaš…”
Pored ove, u zbirci Šareni šljunci i U Zavetrincima je još jedna priča o đačkom životu – Badnje veče u komuni, koje na simpatičan način govori ne samo o đacima kojima, u to vreme izgadnelim, hrana predstavlja najveći životni cilj, nego i o nekoj ljudskoj karakteristici da je suština ideala, političke borbe, demokratije itd. možda zapravo u osvajanju zadovoljstva kao što je ovde dobar zalogaj…
Protić zna da napiše i duhovitu priču u maniru Stevana Sremca, kao što je priča Ljubav i suze. Moji jadi – priča koja u sebi nosi i nešto što je uobičajeno u drami – zamena rekvizita ili potencijalna razmena pisma i nesporazum koji iz toga proizilazi. Baš u toj priči zanimljivo je kako Protić opisuje doživljaj pijanstva:
„Mamurne uspomene uvek su skoro jednake. I kad bih ja, ne daj bože, kadgod pisao psihologiju mamurluka, ja bih to sistematski u tri grupe razdelio.
Prvo kolo bi obuhvatilo vreme kad si pomislio na piće, pa dok se nisu vrata u krčmi zatvorila. (Jer došlo se već do tog rezultata da sama pomisao na malo jače vino, već je neko piće.)
U drugu grupu dolaze najlepši akvareli. Od prve ispijene čaše, pa dok ne dođu momenti za koje nisi siguran: je li ti to možda neko pričao, ili si možda sam iskusio.
Sve ostalo gubi se lagano u trećoj grupi, kojoj bi priličio naslov: iskrice u tami.”
S druge strane, duža pripovetka U Zavetrincima oslikava život naših ljudi u provinciji, prikazujući sporost vremena, ali i dosadu, dokolicu. Protić realistično, sa simpatijom ali i nekom vrstom parodije prikazuje nevešte pokušaje uvođenja kulturnih zbivanja, kao i običaje čiji je cilj da se uživa (i preteruje) u jelu i piću… Ne dvoumeći se, možemo reći da je on, pored Sremca, Stankovića i Ćorovića, naš najbolji (i najvedriji) pisac koji čuva od zaborava život naroda i karakteristike njegovog mentaliteta, što se osobito vidi u zbirci Šareni šljunci i U Zavetrincima .
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je izdao dela mnogih poznatih ali i zaboravljenih pripovedača među kojima su Grigorije Božović, Zarija Popović, Milan Savić, kao i pomenuti Svetozar Ćorović, Borisav Stanković, Stevan Sremac.
Knjigu Šareni šljunci i U zavetrincima možete naručiti OVDE.
Sva dela Jovana Protića možete videti OVDE.