Књига Јована Протића Шарени шљунци и У Заветринцима повезује његов низ приповедака и дужу причу која се више бави менталитетом једног краја него одређеним догађајима. Није случајно да се Јован Протић развијао и у свом стварању имао сличне карактеристике као његови пријатељи и колеге са којима је чинио легендарни мостарски књижевни круг, окупљен око часописа Зора, у коме су били и Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, али и још десетак талентованих писаца међу којима је био и Протић.
Баш у збирци Шарени шљунци и У Заветринцима најконкретније се могу видети оне књижевне вредности које пре свега одликују стваралаштво Протићево. Он јесте један од приповедача који се наслањају на реалистичку традицију, поседују онај шарм спорог, интересантног приповедања, убедљиве карактеризације, која нам ликове толико приближава да имамо утисак да су то људи које смо некада већ срели, али доноси и много тога аутентичног…
Протић се у збирци Шарени шљунци и У Заветринцима бави често оним тананим емоцијама младих људи, са неком врстом сопственог одушевљења прича о невиној и ведрој младости, али и о мукама које се у њој дешавају свакоме од нас.
Његов истанчан осећај за тражење важног, емотивно значајног у обичном, једноставном човеку, младићу, девојци, какве можда и познајемо, јесте нешто што већина писаца нема. И то се јако добро види, почев од прве приче збирке Шарени шљунци и У Заветринцима. Та прва прича Успомене приказује осећања ђака, који су некада, као што је случај са некима и данас, морали да живе ван своје породице док школа траје. Како су њима протицали дани и како су чекали сусрет са својима, Протић изванредно описује:
„И већ рачунаш. Још оволико и оволико имаш да спаваш у овом кревету. Размишљаш ко ће доћи са колима по тебе, шта ћеш искати код куће да ти месе. Волиш, додуше, погачице, ал’ волиш и гурабије. И најпосле, како ћеш да приповедаш Вићи како је то тешко латински, ал’ како ти то само једанпут прочиташ – а то баш није истина – па бајаги одмах знаш.”
Прецизно и са симпатијом Јован Протић у овој причи описује и одрастање у његовом времену, тренутак када младић постаје мушкарац, а притом је занесен јавним светом, успехом, идеалима:
„Доцније ти и брчићи добијају своју извесну форму. Сад се већ у басу јављаш. Постао си чланом неког потајног ђачког друштва, чији је програм обично магловит. Управо, не зна се шта се хоће са тим друштвом, тек само толико се зна да је тајно, и да се ваља чувати.
И у тим сањаријама срљаш све даље и даље. Читаћеш, радићеш, спреман ћеш једном да крочиш на праг јавнога живота. Твоје млађано срце не зна шта је доста, твоји су идеали још чисти и недодирнути од даха обичног живота, ти сањаш…”
Поред ове, у збирци Шарени шљунци и У Заветринцима је још једна прича о ђачком животу – Бадње вече у комуни, које на симпатичан начин говори не само о ђацима којима, у то време изгаднелим, храна представља највећи животни циљ, него и о некој људској карактеристици да је суштина идеала, политичке борбе, демократије итд. можда заправо у освајању задовољства као што је овде добар залогај…
Протић зна да напише и духовиту причу у маниру Стевана Сремца, као што је прича Љубав и сузе. Моји јади – прича која у себи носи и нешто што је уобичајено у драми – замена реквизита или потенцијална размена писма и неспоразум који из тога произилази. Баш у тој причи занимљиво је како Протић описује доживљај пијанства:
„Мамурне успомене увек су скоро једнаке. И кад бих ја, не дај боже, кадгод писао психологију мамурлука, ја бих то систематски у три групе разделио.
Прво коло би обухватило време кад си помислио на пиће, па док се нису врата у крчми затворила. (Јер дошло се већ до тог резултата да сама помисао на мало јаче вино, већ је неко пиће.)
У другу групу долазе најлепши акварели. Од прве испијене чаше, па док не дођу моменти за које ниси сигуран: је ли ти то можда неко причао, или си можда сам искусио.
Све остало губи се лагано у трећој групи, којој би приличио наслов: искрице у тами.”
С друге стране, дужа приповетка У Заветринцима осликава живот наших људи у провинцији, приказујући спорост времена, али и досаду, доколицу. Протић реалистично, са симпатијом али и неком врстом пародије приказује невеште покушаје увођења културних збивања, као и обичаје чији је циљ да се ужива (и претерује) у јелу и пићу… Не двоумећи се, можемо рећи да је он, поред Сремца, Станковића и Ћоровића, наш најбољи (и најведрији) писац који чува од заборава живот народа и карактеристике његовог менталитета, што се особито види у збирци Шарени шљунци и У Заветринцима .
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао дела многих познатих али и заборављених приповедача међу којима су Григорије Божовић, Зарија Поповић, Милан Савић, као и поменути Светозар Ћоровић, Борисав Станковић, Стеван Сремац.
Књигу Шарени шљунци и У заветринцима можете наручити ОВДЕ.
Сва дела Јована Протића можете видети ОВДЕ.