Помало изненађује чињеница да је једна врло енергична, бунтовничка личност какав је био Јован Поповић махом заборављена и да се његова књижевна дела, како прозна, тако и поетска, мало читају.
Јован Поповић је имао жељу да опише војвођански свет, сва дешавања и људе који га чине, те је ту жељу и остварио и врло успешно испунио задатак који је себи дао. О овом свету он пише у новелама које чине збирку Реда мора да буде и објављује је 1932. године. И након написане ове збирке њега није прошло да и даље предмет његовог интересовања буде војвођанска стварност, па је написао збирку приповедака Лица у пролазу, која је штампана 1941, али ју је јавност могла имати у рукама тек 1944. године.
Његово прозно остварење из ових двеју збирки, наравно, није могло обухватити цео војвођански миље, али већину области из живота ових људи Поповић је ипак обујмио. Мајстор свог заната, Јован Поповић истанчано бележи оно што је одликовало некадашњу реалност, те књига Реда мора да буде одише неком посебном сетом.
Тринаест је новела које чине ову збирку, и свих тринаест служе да видимо пресек једног друштва и стања које је окруживало аутора. Све ове приче изгледају као сведочанство о некадашњој реалности – у њима се говори о друштвеним проблемима, људским идеалима, тихим патњама, греховима, искреном болу и непроживљеним радостима. Једна од ових новела управо је она по којој цела књига носи наслов – Реда мора да буде – и налази се на самом почетку. Главни лик ове новеле је апотекар Миланковић, који се веома залаже да све у апотеци буде под конац, чисто и распоређено, и љути се на свог запосленог, Стојана, „јер, реда мора да буде”.
Може бити посебно занимљиво читаоцу што се иста имена ликова помињу у различитим новелама. Наиме, Загорка се јавља у новели Реда мора да буде и Кућа Будимировићевих, Светозар у Породици са кнежевском круном и у Једном дечаштву, Стојан у новелама У кукурузишту и Реда мора да буде, и тако даље.
Сви ликови о којима пише Јован Поповић у овим новелама као да дишу истим плућима и имају исту судбину. Њихове су очи често несрећне, ти људи високо стреме, али брзо пропадну. Како је он сам био успламтеле душе, бесан на оно нељудско и на неправду, тако и његови јунаци имају те исте црте: и они се боре, страдају и жуде за нечим великим.
Цела књига Реда мора да буде Јована Поповића делује као једно сведочанство времена и простора, извештај са терена једне нагризле средине, која вуче своје становнике ка дну. Изгледа као да се Поповић замислио у улози репортера и даје кратку репортажу са социолошког становишта. И заиста, ово је лако читљиво дело, читалац се за кратко време саживи са јунацима и заједно са њима сазрева, смеје се и пати.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате збирке приповедака, као што су: Душан Радић (Кроз живот), Тихомир Р. Ђорђевић (Циганске народне приповетке), Илија Вукићевић (Горак хлеб и друге приповетке), Милан Ђ. Милићевић (Зимње вечери) и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела Јована Поповића погледајте ОВДЕ, а књигу Реда мора да буде ОВДЕ.