Jovan Skerlić: Druga francuska revolucija kroz političke i socijalne stihove njenih tvoraca i sledbenika

Druga francuska revolucija, čiji je neposredan povod bila ultraška vlada na čelu sa Polinjakom, dovela je do pada kralja Šarla X, monarha iz francuske dinastije Burbona, i uspona njegovog rođaka Luja Filipa, vojvode od Orleana, koji će i sâm nakon nestabilne vladavine biti zbačen 1848. Ona je rezultovala smenom Burbonske restauracije i Julske monarhije, i prelaskom moći na kuću Orleana, kao i zamenom principa narodnog suvereniteta u korist naslednog prava. Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. potvrđuje da su radnici iz predgrađa, studenti i narodna garda u epskoj bici koja je trajala tri dana potukli kraljevu vojsku i prognali iz Pariza vojvodu od Raguze, pa potom istakli trobojnu zastavu na Tiljerijama i Opštini. Za srpsku književnost i srpsku istoriju značajno je to što su o ovom događaju u prvim srpskim listovima pisali i Stefan Novaković, Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić. O tome se možete podsetiti u Istorijskom pregledu srpske štampe 1791–1911.

Jovan Skerlić je u svojoj knjizi Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. prikazao društveno-političke prilike u toj zemlji za vreme Julske revolucije (poznate i pod imenom Francuska revolucija 1830. i Druga francuska revolucija) stihovima poznatih, ali i manje znanih pesnika ondašnjeg francuskog književnog stvaralaštva. Slabije poznati pesnici (npr: Himna pesnika Brizea) su duševnije opevali narodno nezadovoljstvo usled siromaštva, besomučnog rada u industrijskim postrojenjima od koga se nije moglo preživeti, umiranja dece od gladi i nemaštine, a i izraženije su prikazivali narodni otpor u vidu bunta i protesta za slobodu, koji dovodi i do svrgavanja Orleanske monarhije. Socijalna dešavanja u ovoj doktorskoj disertaciji proslavljenog srpskog kritičara Jovana Skerlića podstaknuta su i praćena istorijskim okolnostima borbe između republikanaca i rojalista, pa elementima tragičnosti i duhovne uzvišenosti tkaju stihove romantičara i šansonjera (a pojedini od njih, kao pripadnici generacije Mlada Francuska bili su naročit uzor srpskim piscima romantičarske poezije, kreirajući nov srpski pesnički jezik)  – Viktora Igoa, Beranžea, Lamartina, Lamarka, Ogista Barbjea, Teofila Gotjea, Alfreda de Vinjia i drugih.

Doktorska disertacija Jovana Skerlića Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848.  je dobro struktuirano delo  podeljeno na periode u kome se naizmenično smenjuju prozni delovi, u kojima autor iznosi svoja opažanja i misli o francuskom društvu toga vremena, i stihovi, koji mu služe kao potvrda prethodno izloženog. Ta viđenja i sudovi Skerlićevi pokazuju koliko je on kao srpski književnik značajan i kao socijalni analitičar. Period neposredno nakon revolucije obeležen je opštim divljenjem prema jednostavnim, nekoristoljubivim, hrabrim i mudrim ljudima koji su pružili veličanstven primer građanske odlučnosti i pravednosti u borbi za odbranu zakona i sticanju slobode. Velike dane koji su slavno dokrajčili omraženo doba vladavine Burbona opevale su himne liberala – Beranžea (Julski grobovi), Kazimira Delavinja (koji je imao zadatak da napiše novu Marseljezu , a zvala se Parižanka) i Bartelemija (bonapartističkog pesnika poeme Pobuna).

Julskim danima u Javnom mnjenju u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848.  divila su se i dvojica najvećih francuskih pesnika 19. veka – Viktor Igo (Diktirano posle Jula 1830) i Lamartin (Protiv smrtne kazne, u čijim stihovima pesnik traži pomilovanje za ministre Karla X, ali izražava i neskriveno divljenje prema pobedi pariskih radnika). Viktor Igo je prišao levici, a prevrat  je prokomentarisao rečima „bio bih vojnik  da nisam pesnik”. Uvek se izjašnjavao protiv jalove ideje umetnost radi umetnosti, jer je za njega umetnost bila viši poziv i oličenje civilizacije, a pozorište govornica sa koje je propovedao istinu. Pošto je pesnika karakterisao kao sveštenika duše i svetlosti koja narodu pokazuje put kroz pustinju, postojala je izvesna podudarnost između romantične književne revolucije i liberalne političke revolucije. Srpski kritičar Jovan Skerlić kaže da je Viktor Igo, „glavni rušilac starog u književnosti”,koji je imao puno pravo kad je kasnije napisao:

„Ja sam podigao buntovnički vetar.

Rečniku starom crvenu stavih kapu.

Nema više reči gospodske i pučke!

U divitu silnu ja podigoh buru.”

(Contemplations I)

 

I Ogist Barbje se u svojim Jambovima divi pučkih masama koje hrle u besmrtnost, vraćajući  svetu nadu, a Francuskoj slobodu. Pored toga, Jovan Skerlić nagoveštava da pesnik priziva i muze kako bi pevale himnu radu prožetu uzdržljivim realizmom, koji se pored nekoliko stranica Jambova može smatrati prvom infiltracijom realizma u romantičnu poeziju, ali ne zaboravlja ni na misao kao stvaralačku snagu društva, pa pored radnika poziva i intelektualce da udruženi pođu ka idealu, savršenstvu slobode.

U Javnom mnjenju u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. čitava plejada pesnika proslavila je pobedu revolucije. Ali slaveći potlačene narodne mase iz najnižih društvenih redova – male seoske posednike, trgovce, zanatlije i radnike, bedne u neshvaćenosti i ogoljenosti svake vrste, kao posle svake revolucije, razočarani ostaju upravo revolucionari. „Nesreća ove zemlje leži u tome što mnogi ljudi, kao što je to vaš slučaj”, rekao je Kazimir Perije Odilonu Barou, „uobražavaju da se u Francuskoj dogodila revolucija. Ne, gospodine, nije uopšte bilo revolucije; došlo je samo do najobičnije promene ličnosti šefa države.” Iz ovoga srpski kritičar Jovan Skerlić zaključuje da je vrlo malo pesnika pevalo o novom kralju Luju Filipu i njegovoj dinastiji: Delavinj (Kuplet Parižanke), Bartelemi i Meri (Trobojnica), dok je mržnja narodne poezije više bila usmerena na Karla X, prevashodno zbog toga što je na kraju bio pobeđen i što je izazvao znatno prolivanje francuske krvi. Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. podseća na naslove brojnih brošura koje o tome govore: Skandalozni, anegdotičan i bigotni život Karla XLutalački, politički i jezuitski život Karla verolomnika, kao i pojedinačni stihovi Lamartina i Viktora Igoa.

Od ne malog značaja za srpsku istoriju i srpsku kulturu bilo je i ukazivanje Jovana Skerlića na to da je Francuska nakon 1830. bila u stalnoj i grčevitoj borbi između buržoazije i radničke klase, i kao takva je ponovo postala zemlja stradalnika i beskućnika, zemlja ekonomske i trgovačke krize. Događaji koji su obeležili prve mesece novog režima bili su progon republikanaca, rasturanje narodnih udruženja, suđenje ministrima Karla X, pobuna gladnih u Ruanu i Bordou, pa i protiv klerikalaca, napuštanje Belgije, revolucije u Poljskoj, Italiji i Španiji. Tako je Bartelemi pisao satiričnu poeziju o dnevnim događajima u specijalnom prospektu za svoj novi list Nemezis, dok Beranže u Restauraciji pesme sa bolom konstatuje da je došlo do pomračenja ideja za koje se borio čitavog života, ali i da se u toj magli, pod mrtvim suncem, „trobojna i bez livreje” pesma ponovo rađa i zauzima mesto u svetoj borbi (to je antirepublikanska /Alfred de Mise – Dipon i Diran/ i antirevolucionarna poezija, ali i poezija humanista /Viktor Igo, Jadnici/ i legitimista).

Zapaženi srpski kritičar i proučavalac srpske književnosti Jovan Skerlić je u Javnom mnjenju u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. klerikalno i makijevalistički, a pre svega pozitivistički, prikazivao i okretanje naroda protiv lažnih boraca  za slobodu i lažnih protivnika Burbonske, a obožavaoca Orleanske monarhije i glorifikovano veličao Napoleonovu slavu i kult o Prvoj revoluciji iz horizonta očekivanja republikanaca. Napoleon je za Francusku naciju i liberalnu opoziciju predstavljao narodnog čoveka koga su kraljevi zarobili i slomili na Sv. Jeleni, a ne čoveka koji je pogazio sve zakone i slobode. Bonapartista Viktor Igo ga je upoređivao sa vulkanom ovenčanim dimom i sa prezrenjem govorio je o onima koji onemogućavaju prebacivanje i sahranu njegovih posmrtnih ostataka (Vandomskom stubu), a Beranže nije imao mnogo iluzija o sve većem despotizmu carstva, ali je dobro shvatao da imperator za vreme vladavine od Sto dana nije mogao da vlada po ustavu (On nije mrtav).

Pri kraju ove doktorske disertacije Jovan Skerlić se posebno osvrće na značaj ideja (Alfred de Vinji, Pariz), doktrina i vere (Lamne priziva Isusa Hrista i preklinje ga da vaskrsne i spase svet) za novu preteću neizvesnost u društvu i državi, odbrani duha i ideala pred osvajačkom industrijalizacijom, naukom i politikom (Alfred de Vinji, U pastirovoj kući), i na kraju, utopističkoj tendenciji da preobrazi slobodnu i promišljenu tvorevinu ljudske volje (Lašambodi, Knjiga i mač, Moji snovi), i njeno neprestano nadanje u pravdu za sve ljude pred neminovnošću 1848. godine (Amede Buden, Korupcija i Pjer Dipon, Pesma na zboru u 1848).

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris izdata celokupna dela Jovana Skerlića, među kojima su i kritički radovi Domaći i strani pisci i knjige, kao i kritike i feljtoni drugih manje poznatih autora kao što su: Jaša Prodanović (Naši i strani), Laza Kostić (O Jovanu Jovanoviću Zmaju), Rastko Petrović (Eseji i članci), Branislav Nušić (Razni spisi) itd.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *