Пластелин – Иван Ђурђевић

ИВАН ЂУРЂЕВИЋ – ПЛАСТЕЛИН

Није први пут да због књиге бдим док поштен свет спава. Свака добра књига подразумева ту чаролију. Мени, штавише, интригантно штиво увек изазове инфекцију…

Скоро је поноћ. У кревету сам, али сна нема. Не дозвољава ми фајл који је мејлом стигао тог предвечерја. У њему текст књиге Пластелин. Доносим мац-боок и настављам да читам. После неколико поглавља схватам да је касно, да је требало да угасим светло и пођем на починак.

Сутра ваља устати рано. Мали имењак од сабајле воли да се игра без обзира који је тачно дан. Ипак не одустајем јер од текста не могу да се одвојим. Бар још једно поглавље. Можда оно најављује расплет несвакидашњег трилера.

А шта ако грешим?! Можда се пут ка разрешењу касније скрива. Коме је уопште потребан сан? Мени не. Кад ме старачка бешика потера ка купатилу, проверавам сат. Глуво је доба ноћи – 3:00. Себи шапућем: „Морам престати”, али окрећем нову страницу. Недалеко сам од краја па у лакој грозници читам све… до велике тачке.

У време заразе жртва сам заразе високо-октанског писања којом се Иван Ђурђевић представља читалачкој јавности. Било би драгоцено да у простору српског издаваштва постоји поуздан алат за проналажење књига које би ваљало да прочитамо. Поготово кад је реч о писцима који пред нас износе своје укоричене првенце.

Господин Ђурђевић у свом писању није ограничен жанровским међама. Пластелин је стварносна фикција, хибридно остварење које спаја искуство виђеног, знаног и претрпљеног живљења у Србији: криминал и политику, љубав и превару, филозофију са силом дипломатских интереса. При томе Писац не истражује само амбијент злочина и касније компоновање кажњавања невиног већ се бави све судбоноснијом улогом медија у времену општих манипулација где страдају људи, вере и државе.

Иза максиме: „Колико год бежао од себе, чак и на други крај света, човек се увек врати себи” Пластелин прича о обичном Београђанину који ни крив ни дужан муњевито пролази кроз неколико живота. У надигравању обавештајних служби, у коме по правилу нестају знања шта је истина, шта фантазмагорија и шта се стварно десило, у коме не постоје ни право ни правда, ни систем ни част, неко је само на први поглед случајна, а неко намерна жртва. Тада, како би се избегао озбиљан међународни скандал а сачувао апарат моћи и власти, смртни смртник бива прелазно решење. Он постаје све: одабран, искоришћен, злоупотребљен, жртвован и одбачен. У непланираној роли свог живота он је јунак и жртва процеса пред којим су морал и социологија немоћни.

У посебној уметности писања, коју одликује прецизан језик и мајсторски изведена прича, Иван Ђурђевић демонстрира разумевање феномена XXИ века. Баш зато своју новелу не завршава конвенционалним „срећним крајем” где се задовољава библијска правда и успоставља ред.

Лавиринт ове књиге препун мистерија, неизвесности и неочекиваности све време изазива.

Зато препоручујем Пластелин за једну ноћ неспавања.