Критика Руварчеве школе и Несавремена и савремена историја представља критику реалног правца у проучавању историје коју је код нас утемељио Иларион Руварац, а наставио његов ученик Станоје Станојевић.
Критика Руварчеве школе садржи осврт Јаше Томића на три кључна историјска чланка Илариона Руварца: О кнезу Лазару, Сеоба Срба и Црна Гора (Montenegrinа). Највећа замерка коју Јаша Томић ставља на ове радове је циничан и подсмешљив тон којим се Иларион Руварац односи на народне историјске изворе и фундус епске поезије, односно на национални однос који је оновремено друштво имало према историјском наслеђу. Због оваквог подсмеха и грубог супротстављања „реалне” историје националном осећању и политичким императивима тренутка, Јаша Томић овај приступ националној историји оцењује као неродољубив.
Јаша Томић у својој оцени историјског рада Илариона Руварца уводи један, чини се, сасвим неприхватљив критеријум – патриотизам. Јаша Томић, заправо, Илариону Руварцу не замера преиспитивање историје и прошлости Срба, не замера му рад на проучавању извора нити проналажење нових и раније непознатих историјских чињеница, већ тумачење свих ових извора и чињеница које је пронашао. Укратко, замера му на наративу, а не на историјском раду.
О чему је реч види се из ових примера: Иларион Руварац доказује како Милош Обилић и Косанчић Иван нису постојали; како Вук није издао на Косову; како Мурата није убио Лазарев зет, овиме релативизујући сам темељни мит српске националне прошлости и ниподаштавајући тему жртве и хероизма на којима је овај мит и заснован. У Сеоби Срба „мит који разоткрива” Иларион Руварац је да Срби нису прешли у Угарску под уговором, односно уз позив цара, већ да су пребегли, а у чланку Montenegrina да Црна Гора није била самостална од почетка XVI до краја XVII века.
Есеју Критика Руварчеве школе Јаше Томића у издању Порталибриса придодат је и чланак Несавремена и савремена историја због тематске блискости, односно због Томићевог једнаког односа према раду и Илариона Руварца и Станоја Станојевића.
У Несавременој и савременој историји налазе се два текста: Оцена Станојевићеве књиге „Историја српског народа” и Од републике до краљевства (најкраћа историја Црне Горе). Јаша Томић оцењује да је Историја српског народа Станоја Станојевића пример како не треба писати једно историјско дело. Посебно му замера што одваја политичку од културне историје, то што се Станојевићева историја састоји од пуког навођења датума и година, имена владара и битака, без тежње да се догађаји тумаче или да се међу њима пронађу природне, узрочно-последичне везе.
Станојевићева Историја је, иначе, била најављивана као нова и савремена, не испунивши, по мишљењу Јаше Томића, ништа од ових очекивања. Јаша Томић посебно замера Станојевићу то што се у овој књизи не говори само о историји Србије, већ и о историји Босне и Црне Горе, а никакве се везе не успостављају међу њима.
Од републике до краљевства Јаше Томића укратко говори о историји Црне Горе, наводећи овај текст као пример, пре свега Станојевићу, како би требало да изгледа једна историјска књига, односно указујући шта је Станојевић пропустио да у својој књизи напише.
Будући да је Станојевић једноставно добар ученик Илариона Руварца, чини се да је закључак Јаше Томића да је, иако и сам свестан мана оваквог приступа историји, немоћан да се одупре идејама свог великог учитеља Илариона.
Иларион Руварац има велики значај за српску историографију, будући да се сматра оцем критичке историје код нас. Са њим почиње научно, студиозно проучавање историјских извора као и промишљање садржаја традиционално прихваћених и понављаних историјских „истина”. Јаша Томић је у својој критици изузетно оштар, подсмева се и руга Руварцу, помера границу пристојности и расправу премешта са онога што је Руварчев рад на његову личност и биографију.
Али, оно што морамо додати је да се и данас крећемо у истом, зачараном, кругу: да су неке историјске чињенице неродољубиве, да су нека мишљења непатриотска и ова нам књига може послужити и као својеврсно упозорење на наш традиционалан однос према историји као оружју на политичком пољу.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате историјске књиге што су: Србин од Србина, Срби у давнини, Кратка повјесница Срба Симе Лукина Лазића, Верујем у Бога и у Српство Јована Дучића, Историја политичких странака и струја у Србији Јаше Продановића и многе друге.
Сва дела Јаша Томић можете видети ОВДЕ, а књигу Критика Руварчеве школе и Несавремена и савремена историја ОВДЕ.