Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Никола Радосављевић
Тестаменат
Мрак је одавно пао и понеки електрични канделабр који није био уништен у рату чкиљаво је, али упорно, осветљавао рупе у калдрми, заостале од разноразних бомбардовања из претходних година. Београд је тог марта 1919. личио на мартовског мачора, офуцаног, изранављеног, испребијаног, али преданог вери у мирне месеце (тешко и године), у којима ће најзад моћи да ужива у плодовима својих мукотрпних борби и да цели ране. Низ мрак Великих степеница са Косанчићевог венца на Карађорђеву силазио је Лука Ћеловић, а кораком спорим и тешким од година, ратова и богатства као да је мерио своју оставштину и свој живот. Прошло је месец дана како се са државном касом, након година тешких брига о повереном му новцу, вратио у Београд и могао је коначно у миру да одахне и размишља о нечему другом. Али размишљања нису могла тек тако да се, по команди, претворе у нешто ново, након толико дуготрајног страховања, суочавања са ратом и смрћу. Поново је размишљао, као и често пре тога, о сопственој смрти, о свом богатству и о тестаменту. Пре рата је писао тестаменат, остављао новце Великој школи, али сада више није био сигуран. Да ли има уопште вредности у остављању ичега за собом? Да ли је то само жеља да човек, кога је Бог учинио смртним, превари ту смртност, уверивши себе да ће, ето, платити, подмитити да буде упамћен? Има ли ичега осим овог живота? Толико бесмислених смрти које су прошле крај њега, од граната, пегавца, зиме, шпанске грознице, исцрпљености и простог одустајања. Има ли уопште смисла у смрти? Може ли је неки тамо тестаменат тек тако учинити смисленом? Треба ли можда само све то потрошити, спискати ни у шта, да и паре оду ако је већ човек осуђен да оде? Зашто би па паре биле дуговечније од човека? Ево, те државне паре, које је пратио годинама, штитећи и бранећи сваки динар, не би ли спречио да, ако државе већ нема, и њене паре нестану, ево, сад су враћене да их покупе којекакви шпекуланти, а требало је утрошити тада, јер ко је знао да ли ће државе икада више бити – то што је на крају има, чист је случај. А човек паре себи после смрти свакако не може вратити јер државе васкрсавају, а људи, колико год у то желели да верују – тешко. Сувише се човек распрши од гранате да би ту имало шта да васкрсне. Лука Ћеловић је о свему томе размишљао, желећи да пронађе смисао, али смисао је упорно измицао. Мучне су то мисли биле које човека обузму. Тад му, у свој тој обузетости, штап пропаде кроз окрњен степеник и он се скотрља до испуста између два низа степеница.
*
Прође минут, кад неки младић, по капи очито гимназиста, журно крену да стрчава низ степенице и умало не згази старца, срећом га, под месечевом светлошћу, приметивши у последњи час. Кад га угледа, брзо се сети да скине капу, како се не би препознало да се смуца у касне сате, а затим приђе повређеном Ћеловићу, који је лежао као проштац.
– Јесте ли добро? Овај… Можете да устанете?
Ћеловић га само погледа, смушено и са болом, пошто ни сам није био сигуран може ли. Његов штап је лежао неколико степеника изнад, преломљен као да није од скупоцене слонове кости, купљен још пре рата, у Визбадену.
– Не могу, изгледа, сине. Мути ми се. Погледај ми теме. Чини ми се да крви има.
Стари Требињац је био у праву. Под његовом главом локва се пунила бојом мрака и изгледало је да неће скоро престати. Гимназист га погледа и Ћеловић у његовом погледу препозна страх.
– Има крви, значи… Можеш ли да ме подигнеш, ту горе, код кафане, живи мој пријатељ… лекар Мар… Мар… – Ћеловић је говорио с напором и није могао да изговори име лекара. Изгубио је свест. Бара се пунила крвљу.
Гимназист је грозничаво размишљао шта да ради. Није се усуђивао да уђе у кафану изнад Степеништа, где би га професори сигурно препознали и добио би укор што се у зло доба смуца улицама и кафанама, у време кад то чине само битанге, протуве, уважени професори и још уваженији трговци. Ако би се обратио неком жандарму, ствар би била још гора. Док он објасни да је пробао да помогне човеку који лежи крвав на улици, вероватно би му бар један бубрег пукао. Стога је решио да некако придигне старца, пронађе ординацију коју је овај споменуо, остави га пред улазом, покуца и побегне. Ипак, младић убрзо схвати да је преслаб за то. Исколачених очију је, ужасним напором, успео да подигне старца до пола, али му је било јасно да неће успети да га одвуче даље. Није знао шта да ради.
Тад на низбрдици крај степеница угледа кестен, неким чудом у рату непосечен, а још увек крт након дуге зиме. Отрча до њега и, упирући сву снагу, одломи две подуже гране. Затим скиде свој капут и стави га испод Ћеловића, муком га придигавши, док се крв на његовом потиљку већ сирила, а онда провуче гране испод крагне, па кроз рукаве и укрсти их, створивши тако импровизована носила. Кренуо је да подиже и вуче тешког старца, користећи гране као полугу, степеник по степеник, док му се зној сливао низ јагодице, зулуфе и врат, а кошуља била сасвим натопљена. Ипак, након двадесетак минута, били су на Косанчићевом венцу, док су степенице за њима блистале у мраку крвавим трагом који је одавао танак одсјај месечине. Гимназист тад схвати да нигде не види ознаку лекарске ординације. Обилазио је усплахирено зграде поред кафане, покушавајући да пронађе било какву назнаку, али никакву ординацију није успевао да нађе.
Гимназист, изможден, погледа ка вратима кафане из које се чула граја. Затим, након тренутка размишљања, из рупе у калдрми узе прегршт блата и размаза га себи по лицу. Поново узе носила и довуче их до врата кафане. Отвори их и викну: „Напољу лежи рањен човек!”, а затим брже-боље истрча. Остао је да из прикрајка посматра шта ће се догодити. Није се догодило ништа. Људи, огуглали на смрт и страдање, ако су га у оној граји и чули, одабрали су да се на њега не обазиру. Мало ли је лудака. Не знајући шта би, он поново приђе старцу, провери да ли је и даље жив и кад, помало и на своје разочарање, установи да јесте, реши да уђе и каже истину. Више му није ни било битно колико ће награбусити, само да заврши са овим. Дубоко је удахнуо и ушао у кафану, овог пута мирног корака, блатњавог лика, без капе и капута, знојав, прљав и дланова изгребаних од грана на којима је вукао старца. Пришао је најближем столу, за којим је седео његов професор земљописа. Погледао га је, прикупљајући храброст, а затим, видевши џепни сат који је овај извадио на сто и склопљене казаљке које су показивале поноћ, само помирено уздахнуо. Припитом професору, који га није препознавао, једва је за неколико минута објаснио у чему је проблем. Професор је неповерљиво изашао и, угледавши беживотно, крваво тело Луке Ћеловића положено на калдрму, утрчао у кафану и дозвао остале госте, кафанским ауторитетом који је убогом гимназисти недостајао. Док се маса унезверено окупљала око онесвешћеног Ћеловића, окрећући га и осматрајући му рану, гимназист уграби прилику и неопажено извуче капут испод старца, а затим се, с олакшањем, даде у бег.
*
– Знате шта, децо, уместо да вам данас причам лекцију о Немачкој, која ионако питање је да ли ће више и постојати, желео бих да вам пружим једну поуку. Ви, наиме, сви знате нашега чувенога велетрговца и милионара, господина Луку Ћеловића, те вам о њему морам испричати једну причу са наравоученијем. Бејах неки дан остао дуже код пријатеља, расправљали смо о метафизичким хипотезама професора Петронијевића, те се забезекнусмо кад се зачу сат на Саборној цркви како удара поноћ. Таман ја изађох на улицу, кад ме тамо салети нека утвара, сва блатњава, рекао би човек пробисвет неки, и крену да ми неповезано прича о неком човеку што лежи повређен на улици. Ја, иако ми његова прилика не уливаше нарочито поверење, из људскости пристанем да му помогнем. Кад приђох и погледах, имам шта да видим – у несвести лежи наш познати трговац Лука Ћеловић, цео се кршни Херцеговац простро по оној калдрми. Брже ја и неки… што се ту случајно задесише, а случајно их и знам… нема везе сад то… тек, однесемо га ми брже доктору Мариновићу, што живи ту, у кући Мике Аласа, као подстанар. Испостави се да је госин Ћеловић добрано искрварио и да је умрети могао. То га силно трону и отад све понавља да он није ту пао, него негде другде и да је наишао неки анђео што га је довео до нас, да му помогнемо. Ја сам тога анђела видео својим очима и да вам кажем искрено, од таквих анђела ваља џепове чувати. И отад све говори: „Живот није ово сад. Живот је оно што за нама остаје” и смешка се чудно. Изгледа да је тестаментом све што има оставио на добробит народну. Можете ли веровати? Онакав човек, све богатство, и хотел Бристол, и учешће у Београдској задрузи, и ону прелепу башту што на Саву гледа, све! Ја мислим да главу треба да му прегледају. Чувајте се, децо, да вам старост и којекакво тетурање по калдрми мозак не однесе.
Гимназист је слушао свог професора и осмехнуто погледао своје руке, још увек изранављене од грана, а затим скренуо поглед кроз прозор, на Савамалу, чији су се разлокани кратери те 1919. пунили водом првих пролећних киша.
*
По завршетку гимназије 1920, а затим и студија вртларства у Прагу 1926, Александар Крстић се запослио у Одсеку за уређење паркова и пошумљавање Београда, у коме ће провести читав радни век, пројектујући или реконструишући огроман број београдских паркова током наредних пола века – Калемегдан, Топчидер, Кошутњак, мноштво мањих паркова, у свом данашњем облику у великој мери његова су дела. На Калемегдану је, поред осталог, пројектовао велико степениште.
Александар Крстић је до краја живота чувао изломљене комадиће дрвета који су му остали у капуту од једне пролећне ноћи 1919. године.
– Не можете ни да наслутите колико је дрвеће драгоцено – говорио би Крстић покаткад, више за себе, трљајући међу прстима комадић једног давно посеченог кестена.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.