Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Мирољуб Недовић
Раки-ага
Ниш је 1878. године ослобођен од Турака. Прво је отишла војска, а за њом и богатији Турци – аге и бегови. Продали своје куће и имања и отишли у постојбину, мада већина њих није честито ни говорила турски језик. Остали су само они који се нису много разликовали од нишке „сиротиње раје”.
Међу заосталима је и Исмаил. Дошао пре десетак година из Лесковца, само са бошчом ствари, и абером да је тамо све своје имање пропио… Побегô да не резили својту. Причало се да се пропио због неузвраћене љубави. Други да га је очувала дадиља каурка, која му је одмалена давала ракију, да га смири… и навикло се дете… Трећи… ма свако је имао своју причу о Исмаилу Лесковчанину…
Одмах по доласку, Нишлије га прозваше Раки-ага, због његове љубави према ракији. Био је кршан делија. Тек загазио у пету деценију, увек насмејан и спреман за шалу. Нишка раја га брзо прихвати као свог, поготово јер је у свакој кући био добродошла помоћ за малу надницу. Исцепа дрва, очисти снег, обере виноград…
Турцима не беше право. Турчин, а кулучари код раје, и још се против вере налива „шејтан водом”.
Исмаил је познавао сваку кућу, сваки дућан и сваку крчму по свим нишким махалама. Како је познавао све домаћине, познавао је и њихове ракије.
Говорило се да Раки-ага не пије воду и да може жмурећи, по укусу, да препозна чија је која мученица.
Да се увере у сопствену тврдњу, Нишлије организују у кафани Маркер јавну пробу.
Окупило се доста доконог света, очекују скурњу и зевзек. Десетак домаћина донесе по чокањ ракије… Аги везали очи и он дегустира.
– Ово је анасорлика на оног Нунета из Јагодин’ малу. Ово је Жорина из Палилулу. Ово је… чек још јед’н гутаљ… ово је од Сотира – без грешке погађа Исмаил.
Да направи додатни керемејл, Сатрап подмеће чокањ са водом.
Раки-ага узима, наврће једном, други пут… Сви ишчекују и уздржавају се од смеха…
Исмаил враћа чокањ и каже:
– Овај неје из Ниш.
Не прође ни пуна година по овом догађају, а Исмаил оде из Ниша. Само се нетрагом изгуби. Једни причаше да је отишô за Турску, други да се вратио у Лесковац. Тиме трговац каже да га је видео у Бечу, али не хтеде да се закуне. Било како било, Исмал, Раки-ага – како дошô, тако и отишô. Ал’ остала прича. Дуго су Нишлије, кад попију воду, говорили: „Овај неје из Ниш.” Говорили, па се и то заборавило…
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.