Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Душан Јевтић
Питагорејци
У антикварници Карабиберовић сам за тричаве три хиљаде динара пазарио стари шпил тарот карата. Езотерија и окултизам ме никада нису нарочито занимали, али учинило ми се да карте поседују одређену уметничку и историјску вредност. Свака карта је представљала мало ремек-дело осликано кичицом неког вештог сликара с краја ХIХ столећа. Антиквар је тврдио да је шпил припадао великом математику Српског питагорејског друштва Јевђенију Хаџи Дрезги, и да га је откупио од његове чукунунуке, извесне госпође Евгеније Хаџи Дрезгић са Дорћола.
Прича о питагорејцима из претпрошлог века ми је деловала нестварно, јер историја каже да су се следбеници старогрчког филозофа Питагоре преселили у тамне ходнике подземног света пре два миленијума. За подробније информације о српским питагорејцима обратио сам се свом ујаку Антонију, прекаљеном теоретичару завере, љубитељу псеудоисторије и поклонику трансценденталне медицине.
Ујак ме је са широким осмехом дочекао у својој неуредној кућној библиотеци окићеној црно-белим фотографијама руских мистика Петра Успенског, Георгија Гурђијева и Хелене Блавацке. Упркос топлом дочеку и послужењу у виду жутог сока са мехурићима, ујакови смркнути идоли су уносили немир у моју душу. Кожа ми се јежила од ледених погледа тих опскурних ликова који су попут авети израњали из амбиса прошлости.
– Једне јесење ноћи 1881. године… – започео је Антоније припаливши лулу.
***
Кошава је упорно дувала са севера, доносећи хладноћу уснулом Београду. Опало лишће се котрљало по сувој калдрми, наговештавајући скори пљусак. Под титравом светлошћу уличних фењера, погрбљени човек у црном реденготу се напорно пробијао пустом улицом, придржавајући свој црни цилиндар. Тај усамљени пешак кога су красили риђи бекенбарди, беше Аћим Чумић, судија, професор права на Великој школи и члан Државног савета. У својој богатој политичкој каријери Чумић је у једном кратком периоду обављао дужност председника Владе, али је такође неколико месеци туцао камен у пожаревачком затвору, због наводне умешаности у атентат на кнеза Милана Обреновића. Однос између младог владара и Чумића је био више него сложен, недокучив готово свим актерима српске политичке сцене, осим адвокату Јевђенију Хаџи Дрезги и њиховом заједничком пријатељу, дипломати Чедомиљу Мијатовићу. Те туробне ноћи Чумић се упутио у кућу адвоката са којим је делио многе тајне.
Хаџи Дрезгин дом се налазио на благом узвишењу на крају Улице жупана Љутовида и био је изграђен у готичком стилу, са високим зидовима, витким стубовима, узаним прозорима и шиљатим избочинама на крову. Улазна врата изнад којих се налазио рељефни приказ сфинге беху откључана, иако је било глуво доба. Чумић се у сабласну кућу ушуњао без куцања. Обесио је реденгот и цилиндар о чивилук, па се попео на спрат праћен неугодном шкрипом спирално увијених степеница. Савладавши неугодни успон, задихани гост крену ка соби из које је избијао сноп светлости. На улазу у просторију обасјану мноштвом воштаница, Чумић за тренутак изгуби вид. Када је краткотрајно слепило прошло, угледао је овални сто посут тарот картама.
Аћим отвори десну шаку и показа длан са исцртаним црним пентаграмом. У истом тренутку из бочне просторије у собу ушета Хаџи Дрезга, а иза њега се појавише министар иностраних дела Чедомиљ Мијатовић и Јуџин Скајлер, конзул Сједињених Држава у Београду. Сва тројица су држали подигнуте десне руке показујући госту црне пентаграме са својих шака.
– Gloire à notre immortel maître, Pythagore de Crotone! – изговорише сви присутни углас на француском и поседаше око овалног стола.
– Браћо – започео је свој говор велики математик Хаџи Дрезга – пре неколико дана Кнежевина Србија и Сједињене Државе су склопиле Конзуларну конвенцију. Честитамо нашој браћи Чедомиљу и Јуџину, који су у име кнеза Милана и председника Честера Артура ставили своје потписе на овај документ од прворазредног историјског значаја.
Велики математик након свог увода препусти реч конзулу Скајлеру, који је говорио већину словенских језика, укључујући и српски.
– Драги моји питагорејци – рече Скајлер – приликом данашње посете Раковици уверио сам се да радови на железничкој траси Београд–Ниш напредују по утврђеном плану. У новом поретку, заснованом на технолошком развоју, српски народ ће прихватити научну духовност као нову религију. Када Срби одбаце сујеверје које се вековима неговало под турским јармом, доживеће колективно просветљење. Пруга представља први корак на светом путу духовне спознаје савршеног космичког поретка.
– Било је ужасно тешко наговорити несвршеног лицејца Милана да започне изградњу гвозденог пута – запио је Аћим. – Када сам му пре неколико година први пут споменуо железницу, толико се разбеснео да ме је послао на робију, под лажном оптужбом да кујем заверу против династије. Срећом, питагорејске ложе из Европе су убедиле аустроугарског министра Андрашија и немачког канцелара Бизмарка да у текст Берлинског уговора унесу клаузулу о обавезној изградњи пруге на српској територији. Тако су са мојих ногу скинуте букагије, а Србији су одобрени међународни кредити за изградњу гвозденог пута.
– Уважени брате Чум, будуће генерације следбеника наше научне религије ће вас упамтити као српско-питагорејског првомученика, математика-ударника и првоборца балканске индустријализације – одао је признање Американац знаменитом српском правнику. – А сада бих испунио обећање које сам дао брату Чеду. Он ме је јуче у Министарству љубазно замолио да завирим у будућност кроз тарот, јер нажалост, нико од вас нема дар прозорљивости.
Српски питагорејци су током својих тајних састанака користили тарот за играње безазлених партија кенигруфена. Духовне везе са бројевима од којих је саздан универзум нису никада успоставили. Хаџи Дрезга, Чумић и Мијатовић су само били упознати са питагорејском догмом о пореклу тарота, коју им је 1869. године у Пешти открио велики математик Аустроугарске, гроф Сечењи. Према том учењу, тарот је приказ древних знања о „мату”, на основу којих су Египћани градили пирамиде, гатали и комуницирали са душама умрлих. Први Европљанин који је проникао у тајне „мата” био је управо филозоф Питагора у VI веку пре Христа.
Док је ветар завијао, провлачећи се кроз зазоре прозорима, Скајлер је окретао карте и напамет вршио сложене рачунске операције. Српски питагорејци су ћутке посматрали свог сабрата безуспешно покушавајући да схвате тајну пророчког заната.
– Bontoux, you son of the bitch! – узвикнуо је напрасно Скајлер.
Остали исколачише очи као да су се сусрели са демонима смрти.
– Возови ће јурити Србијом уздуж и попреко, то је неизбежно! – умирио је присутне Американац. – Биће неких перипетија са Еженом Бонтуом, финансијером из Генералне уније, али ће наши људи из Контоара за есконт исправити његове брљотине. Новац није проблем. Међутим, видим нешто чудно… What the hell is this!?
У том тренутку гром удари у храст недалеко од куће, а Скајлер се стропошта са столице право на мекани персијски тепих. Његова забринута српска браћа га пренесоше на пространи диван прекривен шареним пиротским ћилимима.
Дошавши себи, Скајлер рече:
– Ходајући по нестабилној граници материјалног и духовног света, сударио сам се са изненадним таласом деструктивне енергије, проистекле из изопачених ритуала наших древних противника сабазијеваца.
– Чувари култа трачанског бога Сабазија? Мислили смо да је сабазијанство ствар далеке прошлости! – викнуо је изненађено Хаџи Дрезга.
– Грдно сте се преварили! – завапио је Американац. – Сабазијанци су духовни ментори опозиције, која се жестоко противи изградњи железнице!
– Дакле, харамбаше из Радикалне странке су марионете у рукама тих препредених жречева! Ако радикали преузму Владу, засигурно ће разорити пругу – закључи Чумић.
– Радикали неће уништити железницу, али ће преузети Владу, а затим зауставити даљу индустријализацију земље – настави Скајлер. – Њихови мрачни гуруи наводно прокламују живот у складу са природом, међутим, њихов подмукли циљ је свеопшта људска једнакост у беди и незнању. Ти магови одржавају пламен народног сујеверја, који ослобађа енергију неопходну за Сабазијев опстанак у замршеним ходницима нематеријалног света. Наше ложе са Запада вам не могу помоћи, јер је унутрашњост Балкана терен на коме је сабазијанство недодирљиво. Реците „збогом” научној духовности и просветљењу српске нације…
Препричавши дрхтавим гласом своју мрачну визију будућности, исцрпљени Скајлер паде у дубок сан.
Напољу севну муња и ситне капи кише почеше да добују по прозорима.
***
Ујак Антоније застаде, па повуче дим из своје луле.
– Постоје ли писани трагови о Српском питагорејском друштву? – прекинуо сам кратки период тишине.
– Нажалост, сви документарни и наративни извори о њима су уништени у Мајском преврату 1903. године, када је убијен краљ Александар Обреновић, последња узданица питагорејаца на српском трону. О пораженим питагорејцима данас сведоче кафанске приче, урбане легенде или породичне успомене, попут тог тарота кога ти је увалио Карабиберовић. Победници увек пишу историју, драги мој сестрићу.
– А ко су победници? – упитах помало несмотрено.
– Да ли си све време седео на ушима, сестрићу!? Па Сабазијеви жречеви, наравно. Они су свуда око нас…
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.