Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Jovo Anđić
Leto kada je elefant Baba gostovao u Beogradu
Sunce se polako spuštalo ka horizontu, ogledajući se u reci. Nebo je plamtelo, a onda kada je sunce zašlo, plamen je nestao, ostavljajući raznobojnu draperiju sa prugama u najlepšim nijansama plave, žute, narandžaste i purpurne boje.
Gospođa Emilija Leserf nije videla ništa od ove lepote. Iscrpljena od putovanja, jedva je dočekala da se raskomoti u svojoj brodskoj kabini i prilegne na ležaj. Srećom, na granici je sa dozvolama i pasošima sve prošlo bez problema, pa je Žorž odmah otišao do grada da odštampa plakate, a potom će, poznaje ga dobro, svratiti negde na piće.
Jun je mesec godine 1832. U njenoj rodnoj Francuskoj hara epidemija kolere, čitala je o njoj još pre nekoliko dana u Pešti odakle su se Dunavom spustili brodom ovamo. Brinula se za svoju familiju jer je bilo na hiljade mrtvih. Ne samo da je bila brižna već i jako umorna od višemesečnog putovanja. Zato se i nije detaljno raspitivala o tome gde idu, Žorž je rekao tek toliko da idu u Srbiju, na prag orijenta.
Brod je usidren u luci na reci Savi, koja je granica dva carstva, Austrijskog i Turskog, i kada bi pogledala kroz prozor, mogla bi da vidi drugu obalu koja je u Austriji. Ali ona prosto nema snage ni za šta.
Na drugoj strani broda je njegovo veličanstvo Baba. Dali su mu odmah sena, jabuka, šargarepe i on sada uživa u svom obroku. Ne brine ga ni kolera u Francuskoj, ni to gde su, ni to što su mesecima na putu.
Za to vreme Žorž je po uputstvima dobijenim od carinskog službenika na Đumrukani, bio u potrazi za Knjaževsko-srpskom pečatnjom.
– To vam je blizu, msije, četvrt sata hoda odavde… na lošem, ali dovoljno razumljivom francuskom uputio ga je gore, prema Varoš-kapiji, preko puta koje se nalazila državna štamparija, i nacrtao mu putanju.
Kretao se užurbano uzbrdo uzanom zemljanom stazom, pokušavajući usput da otkrije tragove Orijenta, ali ih još uvek nije video. Kada se popeo, ugledao je najpre malu crkvu, a daleko u pozadini zidine tvrđave i jednu belu kulu sa satom koja se izdizala iz nje, i još dalje jedno vitko, odavde se činilo tanušno, minare, prvi skromni znak Istoka.
Stigao je do jednog u belo okrečenog zdanja sa malim prozorima sa rešetkama i izbačenim delom iznad ulaza. Zdanje je odisalo orijentalnim duhom, a upravo je želja da oseti taj duh egzotičnog Istoka bio jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg je i predložio ovo putovanje.
Uzbuđenje se pojačalo kada je ispred zdanja ugledao dva mladića obučena u tamnoplave pantalone i bele košulje dugih rukava, preko kojih su nosili crvene prsluke sa žutim obrubom. Na glavi su imali crvene turske fesove, a na nogama neobičnu kožnu obuću sa kaiševima obmotanim oko nogu, dok je vrh prednjeg dela savijen unazad. U rukama su im bile puške, a za pojasom kubure, pištolji na kremen i sablje. Sa dugim brkovima izgledali su krajnje ozbiljno. Prolazak evropski obučenog čoveka sa šeširom na glavi, koji je podigao da ih pozdravi, nije im privukao posebnu pažnju. To je sigurno vladarska palata, pomisli.
Sledeći crtež, krenuo je nadesno pored tog lepog zdanja i ubrzo ugledao jednospratnu zgradu, za koju je bio gotovo siguran da je štamparija.
Bilo je predvečerje, nadao se ipak da će pronaći nekoga sa kim će moći da se sporazume i naruči plakate. Kao uzorak nosio je onaj štampan u Pešti i potvrdu izdatu od srpskih vlasti koja ih je dočekala na Đumruku. Laci, pisar iz Pešte, blagovremeno je poslao molbu u Beograd, zaslužio je svaku forintu koju su mu dali.
Činilo se da je zgrada prazna. Otvarao je jedna za drugim vrata, nigde nikoga. Popeo se potom na sprat i začuo neko lupkanje koje ga je privuklo. Krenuo je ka prostoriji iz koje se čulo i tamo kroz odškrinuta vrata ugledao savijenog čoveka, udubljenog u nešto, koji je proizvodio to lupkanje. Žorž se obradova. Pokucao je i kada se ovaj, očigledno potpuno usredsređen na ono što radi, okrenuo, poželeo mu: „Dobro veče!”, naravno, na francuskom. Kako je bio srećan kada mu je uzvratio pozdrav na francuskom. Žorž se predstavi, mladi čovek čiju mladost nisu mogli da prikriju ni brada ni brkovi takođe:
– Mihail Nemet, pomoćnik upravitelja srpske državne štamparije! Kako mogu da vam pomognem?
U najkraćem mu je objasnio da je tog popodneva stigao brodom iz Pešte sa ženom i da želi da štampa plakate koje bi izlepio po gradu da najavi njihovo gostovanje. Izvadio je potom iz torbe plakat i pokazao mu ga. A on, pošto je letimično pogledao plakat, reče:
– Imamo dva problema, to je ovaj crtež slona i dozvola koja se pominje, imate li je?
Sa osmehom, Žorž zavuče ponovo ruku u torbu i iz nje izvuče jedan beli smotuljak, u belo platno, kao kakvu dragocenost, ili ikonu, savijenu drvenu ploču na kojoj je bio njihov slon Baba izrezbaren još u Beču. Potom je iz unutrašnjeg džepa svog kaputa izvukao papir.
– Mislim da će ovo rešiti i drugi problem – reče. Čovek pogleda papir, osmehnu se, pa potom pažljivo razvi smotuljak i pogleda stručnim okom drvorez:
– Vrlo profesionalno. Dobro, dobro – pa pređe na detaljno razgledanje plakata.
– Hoćete da sve bude baš ovako?
Desetak minuta kasnije podiže papir na kojem je bio ispisan prevod teksta sa mađarskog na srpski jezik pogleda u Žorža i započe da prevodi na francuski:
– Dakle, ovako. Gore će biti crtež vašeg slona, a dole u ukrasnom ramu će stajati sledeći tekst: „U Beogradu s dopuštenjem visočajše, ovde sam stavio srbske vlasti, imaće Emilija Leserf čest predstaviti na viđenije velikog, lepog i muškog elefanta (slona, dila), koji velike zube ima, od najvećeg je roda i koji je u Parizu, Beču i Pešti od najveće gospode s velikim zadovoljstvom gledan…” Mesto viđenija, stavio sam, na Savi… Recite gde – pa kad je čuo, upisa… – u lađi sproću Đumruka, i nastavi: – A vreme, od 11 sati pre podne do 11 sati uveče po turskom vremenu. Cena gledanja živog slona, ovde sam hteo da vam predložim da stavite cenu pola krajcara, to je jedan cvancig, mi, znate, ovde koristimo austrijski novac. Ovo je ipak mala varoš, u Pešti i Beču mogli ste da naplaćujete više, ovde su ljudi ipak siromašni. Da li je u redu da ostavim tako?
Žorž se složi. Dogovorili su se, odštampaće 20 plakata većeg formata, saglasili se oko cene i stisli jedan drugom ruku, da potvrde dogovoreno.
– Imate li vremena da popijemo jedno piće u čast sklopljenog posla i poznanstva? – upita Žorž. Mihailo Nemet prihvati pod uslovom da to stvarno bude samo jedno piće i dodade uz osmeh:
– Ako želite da dobijete plakate sutra pre podne.
Spustili su se do jedne kafanu na savskoj obali, omiljenog mesta alasa i grafičkih radnika iz štamparije. Bila je to prava krčma, zadimljena, bučna i prepuna. Naručili su po čašicu rakije od šljive, kako je Nemet preporučio. Kad je rakija stigla, Žorž je ispio, stresavši se od njene žestine. Nemet se osmehnu:
– Jaka, zar ne!?
Imali su taman toliko vremena da u najkraćem ispričaju jedan drugome ponešto iz životnih priča.
Mihailo Nemet je prvi otkrio svoju. Njegov otac Mađar, trgovac iz Pešte, u Sent Andreji se zagledao u naočitu devojku Srpkinju, ćerku srpskog trgovca. Rodila se ljubav, potom i brak, a onda i troje dece. Mihailo je trebalo da postane trgovac, ali njega je više privlačilo crtanje. Kada je video da od njega neće biti trgovac, otac ga je dao za šegrta kod prijatelja knjigovesca i štampara. Odlično je izučio zanat ručnog štampanja, a njegov umetnički, crtački dar došao je do punog izražaja. Kada je sklapan posao oko narudžbe i isporuke štamparske prese za srpsku štampariju iz Pešte, u vezanom ugovoru nekako se našao i Mihailo kao tehnička pomoć na pola godine. Svakako je pomoglo što mu je maternji jezik bio srpski. Pored mađarskog, odlično je govorio i nemački, koji je učio dok se otac nadao da će postati trgovac. Francuski je naučio na majčin nagovor, uz njeno uveravanje da svaki kulturan mlad čovek mora znati čitati i pisati francuski. I tako, došao je na pola godine, a eto tu je već drugu godinu.
Žorž uzdahnu i započe svoju priču o tome kako su on i njegova žena Emilija godinama radili u cirkusu, gde je on bio dreser životinja, a ona akrobatkinja, sve dok jednog dana nisu odlučili da prestanu da rizikuju živote i da se osamostale. Otkupili su slona Babu i dugo sa njim spremali tačku, dok nisu krenuli na gostovanja, koja traju već nekoliko godina.
Nemet ga je pažljivo saslušao i zapitao sa neskrivenim čuđenjem:
– Pobogu, čoveče, zašto ste izabrali baš Beograd, mali grad sa tek nekoliko hiljada stanovnika, posle Pariza, Beča i Pešte, velikih gradova sa desetinama hiljada?
Žorž opet uzdahnu:
– Ja sam, priznajem, zaljubljen u egzotični svet Orijenta, i nadao sam se da ćemo ovde moći da ga doživimo. Jesam li pogrešio? – upitno pogleda u Nemeta.
– Videćete i sami, i jeste i niste.
Morali su da se rastanu čim su izašli iz kafane, pa poželevši jedan drugom laku noć, dogovorili viđenje sutra pre podne.
Žorž se polako spuštao ka Savi premotavajući u glavi događaje i priče te večeri. Brzo je stigao do reke, a potom i do broda.
Provirio je u kabinu, Emilija je spavala. Sigurno sanja Pariz, pomisli. Prošao je i pored kaveza sa Babom, koji je takođe spavao. Šta li on sanja? Možda rodnu Indiju.
Naslonjen na palubu, Žorž puši i gleda u zvezdano nebo na kojem se ocrtava polumesec. Valjda će već sutra ujutro moći da, lepeći plakate, obiđe i deo grada sa džamijama i bazarom, da vidi Orijent uživo. Za sada nije video ništa od očekivanog. Ali, teši se, tek su stigli.
Treba da osvoje još jednu prestonicu: Emilija Leserf, elefant Baba i on. Baba će otvarati vadičepom boce, zakucavati eksere čekićem, mahati maramicom, duvati u trubu, grliti i ljubiti Emiliju. I na kraju izvoditi svoju omiljenu tačku Slon-gastronom, u kojoj će jesti za kafanskim stolom, a posle zvoncem pozivati njega u ulozi kelnera da vraća prazne tanjire. Beograđani ni ne slute šta im se sprema.
Savladava ga umor, moraće da legne, sutra ga čeka mnogo posla.