Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Stefan Matunović
Kad fenjer ostane da gori
Suton je ulazio u Skadarliju kao čovek koji se ne izvinjava što dolazi bez poziva. Kaldrma, vlažna od topljive magle, blještala je pod retkim fenjerima što su se plašljivo budili jedan za drugim. Prodavci su već sklanjali svoje tezge, a kafanske zavese lagano navlačile preko prozora kao kapci na očima umornog grada.
Đura Jakšić se spuštao ulicom kao čovek koji je izgubio sve osim navike da ide dalje. Šešir mu je bio nakrivljen, kaput iznošen, ali korak još uvek pun neke dublje namere. Nije gledao u ljude. Gledao je u kaldrmu, kao da čita šta mu ona šapuće.
Kafana Dva jelena pojavila se ispred njega kao stari neprijatelj koga ipak pozdraviš, jer bi, bez njega, život bio još prazniji. Vrata su škripnula, ne od težine, već od sećanja. Unutra isti dim, ista mirisna mešavina vina i zaludnosti. Ljudi za stolovima, pognuti nad čašama, nisu ni primetili njegov ulazak. Ali on je primetio sve – svaki osmeh koji nije bio iskren, svaki pogled koji je nešto krio.
Seo je u ugao, onaj isti gde je nekada, u drugoj noći i drugom telu, zapisao stih što je ostao na stolnjaku i nakon što je hartija izgubljena. Stavio je šešir na sto i uzdahnuo kao čovek koji ne zna više da li ga muči život ili to što ga više ništa ne muči.
Napolju je vetar nosio sasušeno lišće, unutra je pevačica pevala nešto staro. Đura je slušao. Ali ne nju – već sebe, kako ćuti.
Prvi mu je prišao mladić sa još nesigurnom bradom i očima punim nade. Držao je u ruci knjižicu Đurinih pesama, onaj poslednji prepis što su mu u štampariji obećali besplatno. Pita ga za savet, za smisao, za reč. Đura ga je gledao kao otac koji zna da je svet gladna zver. Nije rekao ništa. Samo mu natoči čašu i namignu: „Ovo je sve što ćeš od mene dobiti, dok ne počneš da gubiš.”
Drugi je bio oficir – u mundiru što zvoni na dugme, sa pogledom punim kamenja. Kaže mu da ga je čitao, ali da neke od strofa „vređaju srpskog vojnika”. Đura se naginje bliže i tiho kaže:
– Ne vređam ja vojnika. Ja vređam one koji su ga poslali u rat bez poezije.
Potom dođe žena. Ne mlada, ali oči joj i dalje behu lepše od svih reči što je ikad napisao. Pogledao je kratko. Njeno ćutanje mirisalo je na nekadašnji april. Njegovo na ono što posle aprila obično dođe.
Svaki dolazak za njegov sto bio je kao kratka pozorišna scena. Svi su tražili Đuru, ali niko nije znao gde da ga nađe. Jer Đura više nije bio čovek. Bio je svoj otpevani stih. Njegovo lice beše u svakom od njih, ali glas – samo u čaši. A kad bi ga pitali šta mu je ostalo od života, pokazao bi na mastilo u venama. I na tišinu koju niko ne sluša.
Mladić što je prvi prišao ranije, vratio se. Ovog puta bez reči u očima – samo sa pitanjem:
– A kome ste pisali onu poslednju pesmu, gospodine Jakšiću? – glas mu je bio tih, kao da se boji da probudi nešto što je bolje da spava.
Đura ga je gledao dugo. I nešto u tom pogledu nije bilo ljutnja, ni prezir – već umor čoveka koji je bio na svim vrhovima, ali su svi bili prazni.
– Ne pitaj me to, mladiću. Ne pita se otac za dete što ga je izgubio pre nego što mu je dao ime.
Mladić je klimnuo, kao onaj što zna da više nema vrata, samo zidove. Otišao je. A Đura je ostao sam, prvi put te noći – zaista sam.
Izvukao je hartiju, onaj iskrzani list što ga je držao unutar šešira. Pisao je neravno, mastilo je bilo vlažno, kao da se i ono dvoumilo da li da ostane na ovom svetu. Zapisao je nešto što je ličilo na stih, ali nije imalo rimu. Samo jednu rečenicu, koju je potom precrtao.
Odlomak je ostao: „Sve što sam voleo bilo je izgubljeno pre nego što sam ga našao.” Preklopio je papir, pa ga pocepao u četiri dela. Jedan je gurnuo u džep. Ostala tri je ostavio na stolu, kao dokaz da je nešto pokušao – ali da nije bilo dovoljno.
Setio se tada. Most u Temišvaru. Žena u belom što nije imala lice. Smejala se, a nije bilo zvuka. Govorila mu je nešto – ali on nije mogao da zapamti nijednu reč. Samo je znao da ju je voleo više nego što je voleo život. I manje nego što je voleo poeziju. A opet – izgubio je i jedno i drugo.
U tom trenutku kafana je nestala. Ljudi su bili senke. Muzika – šapat prošlosti. Ostala je samo čaša. I on. I ono što se više nije znalo – ko koga drži.
Ponoć je ušla u kafanu kao slepa mačka i niko je nije video, ali svi su je osetili. Stolovi su se proredili, zvuci utihnuli, a i smeh je postao nešto što zvuči kao tuđa navika. Đura je ostao u svom uglu, kao ukras što niko ne sme da dira, ali svi osećaju da gleda.
Konobar mu je prišapnuo:
– Gospodine Jakšiću, vreme je…
On ga je samo pogledao i klimnuo. Ali nije ustao. Nije se pomerio. Kao da je čekao nešto. Ili nekog.
Svetlost fenjera iznad njegovog stola bila je žuta, bolesna, i titrala kao da ima srce. Na stolu – prazna čaša. Prazna, ali dublja od svega što je u njoj ikada bilo. U tom trenutku Đura je počeo da recituje. Poluglasno, sam sebi. Stihovi su izbijali iz njega kao krv iz stare rane. Nije to bila poezija – to je bilo ispovedanje bez oproštaja.
„Ja sam čovek što sebe nije našao.
Ja sam život što se sam sebi ne javlja.
Ja sam ono što ostane kad se svi raziđu,
a neko ipak zaboravi šešir.”
U jednom trenutku nasmešio se. I taj osmeh nije bio srećan. Bio je kao kraj dugog pisanja – kad staviš poslednju tačku i shvatiš da nema više hartije. Napolju je vetar pojačavao, fenjer ispred kafane namignuo dvaput, kao da želi da se seti nečega – pa odustao. Đura je gledao u to treptanje kao u ogledalo. U tome je bilo sve: i noći u Lipovici, i bojišta, i žene koje nisu došle.
Naslonio se na sto, zatvorio oči na tren. Nije to bio san. Ni molitva. Bila je to jedna pauza – kao kad čovek poželi da se čuje dok više ništa ne govori.
Jutro je stiglo tiho, bez fanfara i velikih očekivanja. Grad još ne beše budan, već se samo malo pomerio u snu. Magla se vukla kaldrmama kao poslednja priča što se niko nije usudio da ispriča ili čak i proba.
Konobar Mile, čovek naviknut na sve – i pijance, i kafanske glumce, i one što zaborave sebe kad zapevaju – ušao je u Dva jelena noseći ključ u jednoj, a dugme od jakne u drugoj ruci. Još se protezao, misleći na dug mesec koji ga čeka, kad je stao.
Za onim stolom, u uglu koji više nije bio ugao već prava mala pozornica, stajao je Đurin šešir. Čaša beše prazna. Na stolu, hartija. Stajao je trenutak, kao da gleda u šta se ne gleda. Prišao sporo, kao neko ko zna da svako preglasno koračanje može poremetiti nešto veće od tišine.
Na papiru, rukom ispisano, neravno ali odsečno, stajalo je:
„Sve je noćas bilo obično.
Sve, sem toga što je poslednje.”
„Ako me ne bude bilo – pevajte.
Ako me bude bilo – opet pevajte.
Jer ja sam, u stvari, bio samo pesma.”
Mile je seo. Nije znao zašto. Samo je osetio da ne treba ništa da dira. Kao da bi jednim pokretom pokvario nešto što je Bog lično uredio. Pogledao je okolo. Stolica je bila blago povučena unazad, kao da je neko ustao. Ili kao da će tek da se vrati. Čašica se nije ni prevrnula. Ni trunke vina. Ni mastila. Samo vazduh što je mirisao na nešto između kraja i početka.
U tom trenutku fenjer napolju, onaj što se noć pre borio sa vetrom, iznenada se upalio. Sam. Ujutru. U vreme kada mu svetlost nije potrebna. Ali ona je tu – da podseti.
Mile nije više sedeo. Nije više ni razmišljao. Samo je otišao do vrata, otvorio ih naglo, kao da pušta nešto što se ne može zadržati. Magla se povukla. Zvuk konjskih kopita odzvanjao je negde u daljini. Ili je to možda bio samo eho.
Kada je sutradan jedan novinar svratio, čuo je priču. Hteo je da piše o tome. Ali onda je video stolicu, šešir i hartiju. I nije zapisao ništa. Samo je šapnuo: „Ovo nije za novine. Ovo je za pamćenje.”
Od toga dana u Beogradu se priča da Đuru niko nije ispratio, jer on nije otišao. Samo je izašao na tren. I još se čuje, ponekad, pred svitanje, u onoj jednoj ulici gde kaldrma pamti korake. Neki kažu da je to vetar. Ali ima i onih što znaju da vetar ne nosi pesmu.