Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Весна Ђукановић
Госпа Меланија
У усамљеним зимским ноћима, када на празним улицама нема ни живих, оне оживе, па њима заколају тајне приче. Неке од њих су оне о Меланији Николић Гајчић, великој добротворки и ктитору Манастира Свете Тројице у Кикинди. Тајне су тајне, улице улице, а оне имају очи и уши и свашта знају. Понешто открију, а о нечему заувек ћуте.
Оно што се зна је да је велико богатство од неколико кућа, салаша и триста јутара земље које је стекла што наслеђем, што напорним радом, даровала цркви у жељи да се испомажу и школују сиромашна деца и слави име Господње.
Улице су причале своју причу о томе шта су виделе својим свевидећим очима:
С првим мразевима до њега је дошао неки немир. Нека нелагодност се, скоро претећи, увукла у људе, па и њега и није им давала мира. У ваздуху је мирисала хладноћа и опорост. Дуж широких градских улица, које су по налогу царице Марије Терезије пројектовали најбољи инжењери, кретале су се санке које су вукли најбољи коњи. Руку дубоко забијених у џепове крзнене бунде, која га је упркос краткоћи чувала од хладноће, корачао је човек не гледајући ни лево ни десно. Журио је. Желео је да је види још једном. Њу, лепотицу која је од њега захтевала само једно, да би га потом одбацила и упутила на другу страну царевине, да се никада не појави на простору некадашњег диштрикта, данас слободног краљевског града Кикинде.
Више од свега је волео мирис куће, упаљеног камина и тихи разговор уз чашу добро чуваног црног вина, онога што буди сва чула и распаљује страсти, али и то му је одузела. Продао је све, последњи дан је још посветио њој, колико лепој, толико строгој и неопростиво суровој. Могли су имати све – и дом, и породицу, и слуге, и кочије, све што се могло замислити, али и љубави да претекне и да се дели нашироко и надалеко.
Док су му под ногама пролетали метри, а стопе остављале трагове значећи само једно: зима је увелико ту, мисли су распредале своје приче. Бујале су, снажиле се, никако му нису давале мира. Ма колико им се опирао, оне су бивале све јаче. На крају им се препустио:
– Колико сам света видео, градова обишао, путовао и учио од других народа и вера, а ја прогнан од жене. Увек ме изнова погоди… као покошен сам стрелом чувара тајни. Њеном стрелом и њеним тајнама. Да ли је то само сан или се то са мном поигравају духови њених предака испод корена столетних храстова који окружују њен дом? Толико стварно… толико стварно… и живо и неживо, све, јесам ли жив или нежив, не знам… Осећам само језу, студен и зебњу. Не овакву каква ме сада прожима од овог зимског леденог карпатског ветра, већ ону вековну хладноћу изгубљених душа, које траже мир и уточиште бежећи из своје постојбине, ко зна од чега и због чега. А морам ићи. Како је рекла: „Ако ти нешто значим, иди и не враћај се.”
Таква је моја судбина. Звала ме је госпа Меланија, лепотица удовица без потомства, са богатством које је својом памећу стално увећавала, под своје окриље, хранила ме, појила, а сада, када је постигла свој циљ, опрема ме поломљеног и истрошеног у неку далеку земљу. Доброчинитељ и овима и онима, свима који су долазили под њен кров, амени…”
Онако промрзао је јасно чуо звук фонтане и тактове бечких валцера које је свирао оркестар позван из Темишвара… Шуштала је свила и одјекивао је смех кикиндских госпођица које су имале част да буду позване на бал, а ниједна није имала њену лепоту и стас. Био је опијен и опчињен… шуштала је и свеже уштиркана постељина под њиховим телима…
За трептај ока преко жуте калдрмисане коцке су пролетеле санке. У њима је била она. Кочијаш је стао. Без речи и погледа му је пружила руку у кожној рукавици. Није успео да је додирне уснама, а санке су полетеле даље односећи је. Клекнуо је, прекрстио, подигао се и отишао. Следио је своју судбину. Никада се више није вратио.
Једне зимске ноћи, кад се месец високо уздигао изнад града, пробудио је духа Градске куће Великокикиндског диштрикта, а он је месецу испричао целу причу, а он, не могавши да задржи тајну, улицама:
Била је девојка, лепотица, родитеља са двоје деце. Она је била старија. У цвету младости се удала по препоруци родитеља. Муж јој је рано умро, оставивши је без наследника. Радила је много и стекла независност какву су имале ретке грађанске жене деветнаестог века. Богатство јој је одузело брата. Њена имовина се увећала. У великој кући је почела да организује балове и посела како би одабрала човека који ће моћи да јој подари дете. Нико није смео да зна његово име. Рећи ћу само теби – тако и тако. Богатство јој је давало моћ, те нико није смео ни да пита било шта. Када је постигла свој циљ, отерала га је, а био је племићког порекла. Родила је ванбрачно дете које је подизала са много љубави – девојчицу, због греха „протеривања” или ко зна чега девојчица је преминула. Тада је госпа отишла на опоравак у Карлове Вари. Оданде се вратила и родила дечака. Зла је судбина отетог детета, на неки волшебан начин и он јој је млад одузет. Тада се потпуно променила. Окренула се вери и Господу, не би ли окајала бар део својих грехова. Мени је једне ноћи без твоје светлости поверила писмо, јер ја сам вечан, духови не могу умрети. А ти ћеш причати дуго, дуго, без откривања имена његовог. То мора остати тајна.
„Грехови су моји само моји, на мени је да их окајем и да бар мало смањим терет на својим плећима. Ако је Бог дао жени памет, на њој је и да је искористи. У малом граду је тешко било бити жена, управљати имањем и имати велику моћ. Та сам била. Створила сам много више од бројних мушкараца. Ношена безмерном жељом за потомством, навела сам честите учене људе на грех, али сам добила шта сам тражила. Радост ми је кратко трајала, бол се низала и одузимала ми све оне које сам волела. Господ ми је много дао, али и одузео. Ко сам ја да се на Господа љутим, да му замерам? Ко сам ја да замерам људима и граду на осуди мојих жеља и хтења? Ко сам ја да забраним жутој калдрмисаној улици да прича?
Постоје дани када из унутрашњости собе посматрам градску улицу, кроз отворен прозор осећам како град живи и како се људи у њему радују, али и пате. Остала сам сама, без игде икога свога, па одлучих: цео град, моја родна Кикинда, ће бити моје велико дете. Све што имам ћу даривати њој. Под своје окриље ћу скупити сву децу, сирочад која хоће у школу, јер знање је све и путоказ и стаза и проширивање видика. Имаће Кикинда манастир и гробље, окупићу свештенике да освештају земљу, дићи ће се заједно са Христом сви сахрањени на њему, па и они које сам волела изнад свега. Ако се неко сети, нека ме помене. Све помените, само моје грехове немојте, они су само моји.”
Још је месец рекао:
„Када су ведре зимске ноћи и када је Богојављенска ноћ, догоди се да се госпа Мела пробуди, да пробуди своје потомке и да поведе заједно са Светим Јованом разговоре до пред саму зору. Да је тако, могу да посведоче кикиндске улице, оне знају много, а открију само понешто. Доказ је тај да се никада није сазнао отац деце госпа Мелине.”