Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Ивана Лекић
Два писма
Ниси морао. Стојим као тужна птица, сама, на ивици празног гнезда, држећи друго писмо у рукама.
Можда, да си ми рекао раније, пре него што си прво послао… Можда до овог другог писма не би дошло.
Можда да смо поразговарали… Некада смо разговарали. Сећам се зидина Петруса, наших речи које су одзвањале средњовековним бескрајем, док се у даљини башкарила модерна варош. Били смо млађи, још си радио. Да, некада смо разговарали, сада, у старости, заћутали.
Веровала сам да ћемо задње године дочекати заједно, коначно у миру, ослушкујући брзаке реке Црнице. Фабрике раде пуном паром, школе се пуне ђацима, варош постаје град који се брзо развија, обећава, закључио си, зато смо и остали. Али тај твој инат… Тај твој инат није могао нико да обузда. Због њега си отишао из родитељског дома, иако си могао бити успешан трговац, онако како ти је отац занат оставио. Отишао си, да успеш сам, да се избориш сам. Изабрао си да тумараш од града до града, јурећи за правдом, хапсећи неправеднике по улицама, сокацима… А шта онда када правде нема…
Нит правде прекинута је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.
Има ли правде уопште? Знам да те је то питање одавно болело. Градске капије су шкрипом зарђалог тела чувале тајне за којима си трчао. Хм, правда! Танани конац сложене пређе. Подсећа ме на оне које се ткају у овдашњој фабрици. Основа открива, потка скрива, а чунак не дозвољава да тас претегне на неку од страна. Бруји, а од буке не можеш да раздвојиш истину од неистине. Или као кад дувач стакла из вреле масе обликује предмет и у њега закључава скривени свет правде и неправде. Да ли си умео да зажмуриш, да оставиш сенке? Не знам. Ти си био моја тајна, иако сам мислила да те познајем.
Има ли правде уопште? Велики су увек тлачили мале. Увек је владала обест и сила. Да, драги мој, био си у праву. Ови сада су осиони да их ни Бог не препознаје, али чак и Бог прашта оно што човек не може да разуме. Није на нама да судимо. Није било твоје да судиш… Ма ниси ти ни желео да судиш. Желео си да утолиш свој инат, да покажеш да имаш став. Да покажеш… да си слободан! Да ли си био слободан? Да ли је ико од нас слободан? Где је сад слобода, црни Свето?!
Они немају душу, али ти си је имао. Зато су те суграђани поштовали. Сада ће те упамтити као луду града на Црници, која је нешто желела да докаже. Исти си као и овај луди народ. Исти! Допустио си да те отрују, да те наљуте, да те натерају да сам себи намакнеш омчу. Како ниси могао да видиш.
Јеси. Све си био у праву, знам. Али знам и да се са мечком не игра. Закуцала је на врата. Твоје је било да не отвориш или да отвориш и повијеш главу. Пркос не води ничему, осим овом бестелесном папиру који држим у рукама.
Крвожедни Хитлер хита да ниједна њива на овоземаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Ни наша напаћена отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку, али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш, ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије – газиш нам слободу и част, газиш нам понос.
Ходао си улицама града. Шапутале су о томе тихо, преносиле једна другој твоје певаније као да је тајна, док си ти био гласан и јасан. Да ли те је која кап ракије окуражила, преки погледи кафански, не знам. Шта си ти? Улични забављач? Да чујем од комшија шта си урадио?! Нису хтели да ти пошаљу телеграм, па си решио да пошаљеш писмо? Био си љут? Зашто? Људи се плаше. Страх помаже да преживе.
Са музиком, корак по корак, сокак по сокак, калдрмом, до поште. Ти шаљеш писмо њему? Највећој немани обраћаш се на равној нози, као да ти је први комшија. Пљунуо си по црном облаку који се надвио над Европом, над нама.
Видела сам шта читаш. Видела сам шта те љути. Свастика, симбол среће и благостања, симбол сунца, претворио се у симбол ватре којом прже градове, у симбол муње којом разарају мора. Не сумњам да ће једног дана Хитлер „обрати бостан”, али зар си морао да будеш баш ти тај који градом хода и просипа инат, баш ти тај који ће му то рећи?
Ломила су се копља над Балканом. Да ли смо, да смо ћутали, могли да сачувамо градове, земљу, не знам. Не усуђујем се да размишљам. Сви имају своју визију како „нешто” код нас треба да изгледа, како треба да се понашамо, коме да се приклонимо. Свако гледа свој интерес, знам да те је то једило, гризло изнутра, али морао си да обуздаш бес. Увек смо били препуштени себи, сопственим лошим изборима, лошим прорачунима.
Тај чин… чин твоје личне слободе… Знам да је био слика и прилика нечег ширег, нечег већег, нечег што се у већини кува и ломи… али већина није послала писмо Фиреру. Послао си ти! Изнервиран и понижен. И ја сам се исто осећала, али Свето, па прошли смо Велики рат. Могли смо и овај.
Када си се тог кобног дана вратио из поште, покушао да прећутиш оно што си урадио, оно што сам већ начула, срце је почело неправилно да дамара. Био си мој муж и захвална сам што нас ни немање порода није раставило. Могао си да ме отераш, а ниси. Поштовао си ме, поштовала сам те.
Да ли ти је ракија у крви помогла или си једноставно морао тако? Желим да окривим ракију, а не твоју луду главу. Сутрадан сам питала улице којима си се кретао да ли је могуће да си то учинио, да ли је могуће… а одговор је стигао прекосутра, директно из побуњене престонице и као да је био твој.
Говорило се по граду да твоје писмо нико неће ни прочитати. Ко си ти? Мали срески начелник у пензији, без деце, без кучета и мачета, са женом која те чека на вратима дома.
Нисмо се довољно ни нашетали обалом Црнице, а обећао си ми кад си се пензионисао. Обећао си да ћемо имати довољно времена да уживамо у обалама реке која краси овај град.
Лудо моја. Па твоје писмо је одмах прочитано и преведено.
Био си бесан када је бомбардован Београд. Ко није?
Рекла сам ти тада да бежиш. Пркосно си одбијао. Као да ти се град увукао под кожу.
Комшије су те упозориле да има издајника, да ће те одмах одати, ухапсити… Издајници ти нису били потребни. Ти си сам себе издао: потписао си писмо пуним именом и презименом, звањем и местом становања.
Да је било среће, да су одбили и писмо да ти пошаљу, сада би имао много тога да кажеш, можда да помогнеш искуством ако не снагом.
Само што су липе замирисале, а сунце продужило дане, Немци су покуцали на наша врата. Углађени, празног ока, као машине које ништа не може дотаћи. Не могу ниједно вече починути а да не видим како те одводе.
Чекала сам, очију пуних суза, али их до данас нисам пуштала. Надала сам се да нема разлога да их пустим, иако сам добијала само површне информације: да те испитују у Београду, да су те послали у Грац на саслушање, да су те послали… негде… даље…
Шта су мислили? Да за неког радиш? Па ти си радио за себе, боље речено, радио си против себе.
Толико пута сам пожалила што немамо деце, а сада видим да је боље што их нисмо имали. Како бих те сада оправдала?
Можда, да смо их имали, не би био толико љут и пркосан? Можда?
Овако…
Теби, Хитлере; Каинов сине, ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли, наићи ћеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом, ти, аждајо, стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.
Ко ће тебе да упамти? Улице града? Она мучна калдрма што трпи свачије кораке? Е драги мој. Нико никог не памти више.
Ниси морао. Стојим као тужна птица, сама на прагу, држећи друго писмо у рукама. Немачки печат. Свастика ме одмерава. Преминуо си од последица запаљења трбушне марамице… Као да ја не знам шта је Маутхаузен.
Оставио си ме саму, у овом граду који си за нас изабрао. Сузе више не могу задржати.
Напомена: У тексту је коришћено писмо у оригиналу, које је 25. марта 1941. из Параћина, лично Хитлеру, послао Светолик Драгачевац, срески начелник у пензији.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.