Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Јасна Рагуш
Дух Скадарлије
Беше то у годинама када се Београд још облачио у прашњаве кошуље, кад су фијакери клопарали уздуж и попреко, а у Скадарлији се могла чути песма пре него што би се видео певач. У то доба, кад су господске даме шетале с кишобранима и рукавицама, а кафане још мирисале на дуван, паприкаш и мастило песничких бележница, појавио се он – мачак без господара.
Нико није знао откуд се створио. Неки су тврдили да је побегао из једне куће на Врачару, из неког тишег, уштогљенијег света. Други су говорили да је, просто, изабрао своју судбину – онако како то само мачке умеју: ћутке, тихо, с погледом који не моли за дозволу. И тако је дошао у Скадарлију.
Калдрма га је дочекала шкрипаво, али широкогрудо. Шапе му, нежне и господске, први пут су крочиле на стари камен, међу точкове фијакера и разбијене чаше. Најпре је спавао под дрвеним степеништем иза кафане Три шешира. Увече би се нечујно провукао кроз двориште и сместио међу тамбураше. Пратио би их погледом док вуку жице, док пију вино, док сањају жене које су давно отишле с другим.
Постао је неизбежан призор – сиви мачак с белом флеком на грудима, увек достојанствен, увек будан. Неки песници су га звали Гроф, а млади боеми Каваљер. Жене би му остављале парченце печења, или му везивале машнице око врата. Нико није знао његово право име. Он га сам није откривао.
Дани су му пролазили у складу с улицом. Ујутру би се протегао на сунцу, на зидићу поред лимене канте, па обишао кафеџије и слушао прве тонове из унутрашњости. У подне би легао испред галерије, онако као што само он уме – тачно на средини калдрме, као живи кип. Кочије би га обилазиле, а коњи се чудили што се не миче.
Туристи – а било их је, и тада, из Пеште, Беча, па чак и далеке Француске – заинтригирано су га посматрали. Једна дама из Прага му је, уз шапат, испричала да у њеном крају мачке које долазе без имена доносе срећу. Други су веровали да доноси песму. Наилазио је често неколико тренутака пре тамбураша, као да најављује њихов наступ.
Ноћи су биле његово краљевство. Седео би на прозору изнад кафане и посматрао светла фењера, дима из лула и сенки што падају на камени сокак. Гледао је како се рађају песме, свађе, љубави. Гледао је како људи пију да забораве или да се сете. Све је знао. Ништа није замерио.
Једне вечери неко га је позвао.
– Кнеже! – рече стари господин у мантилу, благо погурен, с лицем које је памтило и ратове и љубави.
Мачак га погледа. Само на трен. У том погледу није било ни туге, ни весеља. Само признање – да је то некада био његов свет. Али сад припада овом. Калдрми. Фењерима. Тамбурашима и песницима.
Господин је само климнуо, као пред старим пријатељем.
С временом мачак је постао легенда. Деца су причала да може да говори ноћу, али само на италијанском. Једна бака је тврдила да јој је доносио снове о њеној младости. Пијани песници су га звали саветником. Конобари су га хранили и заклињали се да зна кад ће стићи полиција.
Кад је пао онај велики снег, у зиму 1909. године, неко му је исплео вунени шал. Носио га је поносно, шетајући од кафане до кафане, као да прегледава војску. Био је симбол оног што је Скадарлија била – дивља и нежна, пијана и племенита. Био је дух Скадарлије и чувар успомена у настајању.
Нико не зна кад је отишао. Није угинуо, рекли су. Само је једне вечери нестао. Можда је прешао реку. Можда отишао у Земун. Можда се вратио свом господару, који га је још чекао с празном чинијом. А можда – и највероватније – отишао је онако како је и дошао. Тихо. Господски. И неприметно.
Али легенда је остала. И дан-данас, кад се тишина спусти над Скадарлију, а последњи тамбураш одложи инструмент, може се чути како неко тихо прелази калдрму. Лаганим кораком. И ако застанеш и заћутиш, можда и ти угледаш сенку мачка са калдрме.
Мачка из времена кад се Београд још писао руком, кад је вино било јефтино, а песма вечна.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.