Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Ивана Алексић
Баба Роза
Дворишта у Земуну била су један посебан свемир, судар различитих судбина и животних неприлика – сиромашна, збијена, али пуна живота и буке. У том хаосу скривала су и тугу, и заједништво; и очај, и мале радости свакодневице.
Једно такво двориште крило се на Гардошу. Улазећи са стрме калдрме, шкрипа тешке и врло уске капије ни изблиза није наговештавала да се иза ње крије експлозија – цео један универзум који дише заједничким ритмом. По ободу неколико погрбљених кућа које су посртале и ослањале се једна на другу и делиле судбину својих станара, са цреповима пропалим и скоро црним од ложења и гарежи. Прозори мали, понеки полупани и закрпљени парчетом старе рите, зидови огуљени и влажни, са отпалим деловима који су откривали више него што би требало, као ноћна дама из Рибарске улице кад задигне сукњу малко више него што је пристојно.
Испред сваког стана парче баштице, лале и перунике, а понегде затрављено у коров. Боса и мусава деца шутирају крпењачу, док жене преко прозора довикују једна другој цену шећера, рибе, кафе. Ту се сви знају, и сви све знају. Из једног стана се двориштем шири мирис клот пасуља, из другог домаће супе, оне после које ће се служити ринфлајш са сосом. На конопцима по дворишту се суши веш и та белина једина одудара од оронулости којом је све обухваћено, од зграда до људи који живе у њима..
У свакој кући је било људи, породица са децом, учитељице, радници… Само је баба Роза живела сама, намћораста старија жена која се ту доселила пре пар година. Није причала о себи, није волела ни људе ни децу, и врло штуро је комуницирала са суседима.
Још необичнији био је баба Розин самац. Није знала одакле је дошао, њој није требао подстанар. Само је рекао да су га послали доле из вароши и да она сигурно нема ништа против да заради коју пару. Бојала се баба Роза испрва, опасна су времена, још опаснији људи и није јој било свеједно, јер је тек тако бануо. Више би волела женско чељаде. Он је био упоран, понављајући да му само треба место где ће преспавати након посла, никакав луксуз, само основно. Тугу некакву голему је носио у погледу. Сажали се баба Роза напослетку, преломи и прими га у собу – не, ипак се не може тако назвати – више је то било габарита веће оставе, али он је упорно тврдио да му је сасвим довољно. Запослио се, рече, доле на Дунаву као радник у луци – истоварао је робу са бродова, која је потом ишла у Царинарницу.
Име му је било Ђураш, а презиме није казао. Баба Роза је у почетку покушавала да сазна нешто више, али није успела јер није ни имао ствари по којима би могла претурати – у малом картонском коферу две просте пресвлаке, чешаљ, прибор за бријање и парче сапуна. Ничег сем једне лимене кутије затворене малим катанцем. Иако је горела од знатижеље, није могла никако да тај катанац и смакне.
У својој неукој глави већ је почела да сумња како је агент, шпијун, или не дај боже, одбегли робијаш! Но премда је јако мало причао са својом станодавком, врло брзо је стекао њено поверење, толико да је одустала од тога да се спусти до луке да се распита о њему, што је испрва планирала. Са напорног посла готово увек је долазио касно и улазио у своју собу. У зору устајао, и поново на посао, и све тако укруг. Није пушио, пио и картао са комшилуком, није ниједну жену погледао откако је дошао. Оде у зору, дође касно у мрак, и само преспава. Ђураш је био неприметан, а баба Роза презадовољна – бољег станара није могла пожелети под своје старе дане! Није се ни хранио код ње, само понекад му скува шољу чаја и то је све! На крају крајева, капне редовно сваки месец, заувар је!
Био је мршав, тамног тена, али некако опет блед. У погледу му се читао бол, али и некаква удаљеност, као да је у мислима увек био на другом месту, далеко одатле.
Будући близу осамдесет пете, баба Роза је већ почела добрано да осећа у коленима и леђима терет својих година. Неука, од мајке је изучила да буде примаља. Иако млада и јаког желуца, то јој је било довољно да се зарекне себи да никада не погледа мушко, а камоли остане у другом стању. Обављала је тај језив и диван посао у исто време, али обећање дато себи никада није погазила. Као и свако, имала је грехова на својој већ остарелој души. Зато је недељом редовно ишла у цркву да измоли круницу и остави нешто ситно, не превише, за прилог, да би могла мирно да спава.
Текли су дани један налик на други, а баба Роза је постајала све тромија. Ноћи су јој бивале посебно тешке, са немирним сновима и буђењем у зноју. Често је сањала младића без лика који јој се уносио у лице, а она покушавала оловним ногама да побегне зазивајући Бога. „Нема твој Бог ништа са тим!”, језиво јој је шапутао на уво.
Суседи су приметили да је поглед почињао да јој се губи, а из уста излазиле свакојаке, најблаже речено, чудне ствари. Затицали су је на дворишту са две шоље чаја, чули су како се увече разговара са неким, па повремено и подигне глас.
Ђураш је, иако врло мало присутан, запажао све те промене на њој, и некако их ненаметљиво пратио из дана у дан. Била је причљивија, а све чешће и свадљива. Понекада јој је постављао врло чудна питања о њеном занату којим се бавила у своје време, а она би се наједном брецнула и наљутила. „Шта ти мене то пропитујеш, ти си мушко, свашта с тобом, куд тебе то занима! Нису то приче за мушкарце!”
Ђураш је задржавао своју хладнокрвност, али није одустајао. Почео је све чешће да јој тражи да му прича о данима када је била примаља. Те вечери је неприметно са њом прешао и на „ти”.
– А имаш ли ти неко велико кајање можда?
Скупила је своју безубу вилицу, стисла усне и гледала га право у те његове ледене очи.
– Сви ми се кајемо за нешто. Нико није безгрешан на овом свету. Ај пусти ме, бог с тобом, немој стару жену више узнемиравати тим питањима.
– Нема твој Бог ништа с тим – процедио је полако баба Рози већ добро познату реченицу.
Она се скаменила у месту. Са лица јој нестаде и последње капи крви.
– Шта си казао?!
– Чула си шта сам казао – изговорио је гласом из кога се могла осетити студен. Баба Роза се нагло подиже са столице, устукну и прошапута:
– Ко си ти?! Шта си ти?!
Ђураш је устао, отишао до своје собе и вратио се са лименом кутијом. Ставио је насред стола. Посегао је за кључем и уз једно „цак” откључао катанац.
Баба Роза је устукнула.
– Хајде, погледај, знам да те копка одавно – рекао је Ђураш гласом који као да се подсмехује, подигао поклопац и окренуо кутију ка њој.
У кутији се налазио скупоцени свилени шал са мрљама крви, и један потамнели медаљон. Баба Рози се заледи врисак у грлу.
Ћутали су гледајући се у очи. Постало је толико хладно да је баба Роза почела да дрхти, иако је било врело јулско вече.
– Ја сам онај који је требало да се зове Ђураш. Сада немам име. Ни душу. Захваљујући теби.
Баба Роза паде на колена и поче да јечи, да се тресе, да рида, узвикујући:
– Нисам ја крива, нисам! Бог свети зна! Она ме је хтела, она која те је родила, да те одмах њеним шалом удавим! Она је крива, није мој грех!
– Имала си избор! – просиктао је Ђураш нељудским гласом.
– Нисам имала избора, много ми је пара дала, није те хтела, био си тајна, нико није ни знао! Није било паметно да се родиш!
Из њених уста је куљала незаустављива бујица речи уз хистеричне вриске:
– Муж јој је био много богат, неки гроф, имала је све! А она се са тамбурашем дохватила, и то црним као ноћ! Суво злато ми је дала, сирота сам била, шта ћу, већ сам новцима купила ово овде, свој мир!
– Али црни тамбураш те је молио, сећаш се? Ал’ да, он је сирома’ био, није имао чиме да ти плати да ме поштедиш, само овај медаљон да ме обележиш да сам његов – Ђураш није одустајао.
Јецаји су излазили из баба Розиних груди, осећала је као да ће се распукнути:
– Али како?! Ко си ти, одакле долазиш? Ко те шаље?! Одакле ти ово кад сам све са дететом закопала?! – цвилела је баба Роза борећи се за дах.
– Нисте ми оставили име. Ни крст. Па ето, ово сам понео место тога.
– Престала сам тада, нисам више никада жену породила, никога више такла нисам! Душе ми моје!
– Охо-хо, после онакве своте ниси ни морала! Зато си и побегла овде, у варош. А та твоја, зовеш је душа, зато сам ту. Поћи ће са мном. Обично неко други долази по њу, али ваше две су моје! Још једну сам одвео пре тебе. Грофицу, госпођу… Полази! – процедио је Ђураш и спустио шаку на њену главу док је она била у клечећем положају.
Уто се врата одшкринуше и главу промолише две старије жене, осврћући се по просторији. Угледаше саму баба Розу, која је клечала главе подигнуте увис, а из грла јој је допирало кркљање. Оклевале су да ли да јој приђу, но кркљање нагло престаде и она се сруши на под.
Брзо проверише да ли дише, али није јој било помоћи. Само се у стакластим очима, које су остале широм отворене, огледао ужас.
– Узе је Бог – рече једна кратко и прекрстише се обе.
Сутрадан је цело двориште било запањујуће тихо, само се зујање мува могло чути, и понека реченица препричана у тишини дома:
– Јадница, стално је причала са тим њеним Ђурашем. Нико га никада није видео! Па она није имала ни собу за издавање, а камоли станара!
– Није, није, ал’ је зато на злату лежала! Чула сам колико новца су пронашли, та црква читава би се могла сазидати! А увек шкрта за динар била!
– Враг ће га знати! А онолика ларма синоћ из њене куће, рекао би човек читава игранка. Да нисам видела својим очима да је сама, свашта би човек помислио!
Још пар дана се двориште занимало причама о покојници, а затим се полако вратило у свој уобичајени ритам и пулс којим је живело и пре баба Розе. Њен део дворишта с временом је зарастао у коров и траву, исто као и гроб у коме је сахрањена горе на Земунском гробљу.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.