Nagrađena priča na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Danijela Đorđević
Adresa profesora Sremca
Odjekuje kaldrma pod silinom konjskih kopita. Konji jaki, lepi, vrani, da ih se čovek ne može nagledati. Upregnuti u čeze nalbantina Stavre, ponos su porodice Mančić. Nema lepše zaprege nadaleko. Ukrašena ćilimom jarkih boja, koji izatkaše vredne ruke njegove Stane za tu priliku, postade simbol malene varoši, tek oslobođene od Turaka. A da ne beše jednog Turčina, koga svi samo po dobru pamte, ne bi se ni Stavra bavio ovim poslom, koji je i lakši i lepši od potkivačkog zanata.
– Još bi ja provodil dane kako nalbantin da ne beše Ibiš-aga, bog mu dobro dal!
– I što kažeš, Stavro, pokloni ti čovek konje i čeze?
– Pokloni! Kaže: „Ja sam star čovek, deca nemam, nema koj da me spomene, a imam ćef da ti pomognem. Dobar si čovek, ama mučiš se, po cel d’n konji potkivaš, a meni konji ne trebu tam kude idem. Ne trebu mi ni pare, ama mi treba ubavo sećanje kad si otidnem iz Pirot.”
– Jednuš čovek beše, stvarno!
– Jednuš… Moju Stanu je volel kô čerku. Ona mu i očisteše i zgotveše kvo voli da pojede i poorate si, jer sam čovek je željan za oratu. Kaže od nju je videl poviše dobro nego od rodnine i teka, jed’n d’n osvanuše konji i čeze u moj dvor.
I onda krene priča o tome koga je sve vozio svojom zapregom. Pominju se tu i sreski kapetani i načelnici i učitelji, ali Stavra najviše voli da priča o profesoru Pirotske gimnazije, Stevanu Sremcu, koga je baš on, po naređenju načelnika, sačekao na železničkoj stanici i dovezao do škole, gde su ga čekali viđeniji Piroćanci i pop Pantina ćerka Jelena u narodnoj, šopskoj nošnji, sa pogačom. Ćenarnu vezenu košulju i tesan litak, koji je isticao njenu lepu figuru, primetio je Sremac i već je znao da će mu boravak u Pirotu biti prijatan.
– Ma, Stavro, da neje on bil po kaznu poslat kude nas, a, što misliš?!
– Kakva kazna, pa znajete ga, dobar i pametan čovek, odma’ se vidi. Ja sam ga pital da nema možda rodnine kude nas. Kaže mi nema, nego si sam tražil rabotu u novooslobođeni krajevi da se oduži što mu jed’n seljak iz Grdelicu spasil život u rat. Zaspal u sneg od umor i već ga zavejalo, ali čovek naišl i odnel ga dom, da ga svrne. I zato misli da treba da pomogne da se i ovi krajevi unaprede sas školu i učenje. Zato je došl kude nas.
– Pa što si onda otide posle dve godine?
– Ih što, vi pa kô da ne znajete!?
Oni koji su ga više puta slušali, znaju, ali znaju i da svaki put nešto izmeni, doda, ulepša i uvek završi pričom o Sremčevom odlasku iz grada. Kada ga je odvezao na stanicu, rastali su se kô rod rođeni.
– I što kažeš, Stavro, otide u Niš da od muku pobegne!?
– Pa teka nekako, mlogo je volel pop Pantinu Jelenu, a kažu i ona njega. Ama ne valja da je čovek mlogo pismen. Izede ga pusta politika. Pisal u novine nešto šaljivo za pop Pantu i ovaj otad da ga ne vidi.
Zatim bi sa setom u glasu pomenuo Sremčeve reči da posle Jelene neće moći da zavoli nijednu drugu i da mu je lakše da ode. A od Stavre je prvi put čuo govor koji je za dve godine odlično savladao i rekao mu je da toliko ima beležaka svih njihovih razgovora da namerava da napiše knjigu. Kaže, to je odlučio kada je prvi put čuo priču o Ibiš-agi.
– Pa napisal li je?
– Ne znajem, ali če ga pitam kad ga vidim.
– Ne budi smešan, koj znaje kude je on sa’, da l’ je i u Niš ostal ili je i od tam’ otišl.
– A ima Stavra atres, u Beograd, kude ujću mu, Jovana Đorđevića. I to je pismen čovek, istoričar, pričal mi je Stevan za njeg’. Kaže, ujća ga očuval i njega i braću mu, jer su rano bez roditelji ostali. A kad ga isprati na stanicu, zagrli me kô brata i ’artiju tutnu u ruku. Kaže mi, mož’ mi nekad u Beograd zatrebe nekvo, pa da imam kome da se obratim. Eve…
I sa ponosom vadi papir načetvoro presavijen, ispisan kitnjastim rukopisom. Mogu da ga pogledaju, ali iz njegovih ruku, da se papir ne ošteti ili mastilo razmaže. Svi gledaju zadivljeno, a Stavra zauzima ponosan stav, kao da zna šta na papiru piše. Ne znaju ni drugi, ali ni papir nemaju, atresu profisora Sremca.
Sal Stavra…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.