Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Jelena Kolundžić
Zid što šapuće
(Herceg Novi,
čiji god kroz vreme službeno da je,
kamenim srcem i morskom dušom
vazda je naš,
ko god da smo mi
i kad god da smo mi…)
…A ovo je priča iz slepog, a lepog belavistanskog sokaka Herceg Novog.
Uđi u Stari grad kroz kapiju podno Sat-kule, pa se spusti niz uličicu koja vodi ka Crkvi Svetog arhangela Mihaila. Levo, pre same crkve, postoji zavučeni prolaz koji ne vodi dalje – samo mali plato i stari zid, neugledan i hrapav, da ga većina fureštije (čitaj: strani turisti) nikad i ne primete. Stoji tako i ne služi ničemu. Pardon, plezir mu čine lokalne mačke što najbokeškije zamjauču pored njega. Dobro de, jednom je za prenoćište poslužio i izvesnom kaubojskom šeširu… Al’ o tome kasnije.
Legendica kaže da se tu, međ kućama sa plavim žaluzinama, pomenuti mali kameni plato sa niskim zidom, koji nema znaka, nema broja, sakrio od svih. Stariji stanovnici zvali su ga i Ulica tišine. Ta tišina je verovatno subjektivni doživljaj, pre nego što tunelčić sprovede na Karaču, boemsku, kafansku, mladokošarkašku četvrt, zaspalu u osamdesetim.
Eeeee! Taj zid, kažu, pamti sve što mu se govori.
Navodno, ako neko izgovori tajnu ili želju blizu tog zida u ponoć, zid će to preneti dalje i šapnuti nekome ko to najmanje očekuje. A sve je počelo, priča kaže, od pesnika koji je u tišini, svake večeri, šaputao stihove mrtvoj voljenoj. Taj pesnik, posebna duša samotnjačka, bi dolazio, palio malu lampu, seo na kameni prag i šaputao stihove. Kad bi završio, pridigao bi se, dodirnuo zid prstima i otišao bez reči. Doduše, neki ljudi kvariigre govorili su da dotična dama kojoj je pevao nikada nije ni postojala, i da je pesnik, malo pripit, fjakav i neshvaćen, pevao izmišljenoj muzi. Kako god zaista bilo, ostala je priča.
Jedne zime pesnik je samo nestao i nikada više nije viđen. Kuća je srušena kad su novopridošli vlasnici počeli da ‚urbanizuju” prostor, ali zid, onaj kojemu je pesnik šaptao, nije se dao. Odbijao je da se raspadne. Zidari su ga čekićem tukli, i opet bi im se noću pojavio uspravan, netaknut. Na kraju su ga ostavili. Dugo je trebalo meštanima da shvate da taj zid ima istinsku moć, poput nekakvog školskog superupijajućeg sunđera ili pamtećeg uha i da reči koje su bile izgovorene pred njim nikada ne nestaju. Mnogi tvrde da su, kada bi šapnuli molbu, tajnu ili pitanje tom zidu, u nekoj neizvesnoj budućnosti, slučajno čuli odgovor iz usta potpuno nepoznatih ljudi… ili kroz stih pesme, red iz knjige, razgovor na pijaci, poemu pijanog gitariste na Škveru ili kroz nepoznat glas na obali. Jednom rečju, sudbinski se vraćalo ono što je izgovoreno.
Upravo tu počinju silna narodna kazivanja.
Jedna žena tvrdila je da joj je nepoznati turista u autobusu recitovao stih koji je ona šapnula zidu kad je imala šesnaest.
Vojo iz Igala, dok je još bio osnovac, prošaptao je zidu ime simpatije iz razreda. Trideset godina kasnije, na proslavi mature ona mu je rekla: „Znam šta si šaputao zidu i da si me gledao kad ja ne gledam.” Eno ih sada zajedno u Zemunu, proletos se uselio kod nje.
„Vodite računa šta pričate kad ste blizu zida”, rekla bi baka Katica unucima, kad je došla iz Kamenara da ih čuva. „Naročito pazite na ružne reči, psovke i uvrede. Stići će vas jednom.” Njen muž, pomorac s četiri puta pređenim okeanom, zakleo se da je u luci u Lisabonu čuo prosjaka kako pevuši pesmicu koju je on za njegovu Katicu spevao dok su se još krili i vodali po tajnim novskim stepenicama.
A gospodin Anta, cenjeni poštar, iz onog stana sa limunom na terasi, otišao je još dalje i tvrdio: „Ne moraš ništa pričati zidu. Ako ćutiš dovoljno dugo, reći će ti on”, pa razvio teoriju kako je njemu upravo zid najavio pojavu interneta i da će se obična pisma ubrzo zameniti električnim.
Jednog leta došla je u grad tiha Italijanka, slikarka. Zvala se Livia. Niko nije znao ni ko ju je pozvao, ni gde je odsela. Samo se iznenada pojavila kod zida, otvorila veliki blok za crtanje i počela da skicira. Nije pričala ni sa kim. Posle tri dana radoznali prolaznici su počeli da joj prilaze i zaviruju u skice. Kao da je razumela sve jezike, samo se smeškala i crtala naizgled nepovezane motive svega i svačega. U sumrak, sedmog dana, spustila je olovku, dodirnula zid, i rekla: „Hvala, sve si mi ispričao.” Okrenula se i otišla niz stepenice. Niko je više nije video. Ovi što su svedočili posle su bili puni priča o onom što je Livia crtala. Nekako je najupečatljivija bila ona o skici muškarca sa sveskom u rukama, očiju zatvorenih, naslonjenog na zid koji liči na uvo.
I najzad, koja reč o šeširu, neobičnom, crvenom, kauboj modelu, ručno ukrašenim morskim zvezdama, mesto šerifskim. Taj šešir, sklopom čudnih okolnosti, prenoćio je jedne tople septembarske noći na zidu što šapuće. Bila je to 2020, godina korone, kad turizam odgovornim nije bio ni kraj pameti, al’ kad su oni drugi, malobrojni, imali čisto, bistro, jeftino more celo za sebe.
Ovog puta, zid koji se svega i svačega naslušao upijao je priče iz šešira. Prva od mnogih kreće tačno trideset godina ranije. Čitamo je u dnevniku njegove vlasnice, iz godine 1990, tada trinaestogodišnje devojčice, koja je po školskoj obavezi morala tog leta da beleži sve dogodovštine sa raspusta.
Jedna stranica dnevnika zvuči ovako:
„Već sam pisala da sam sedam dana u Zelenici i dosta sam već rekla o moru, o tome kako uživam u plivanju, kakve su plaže i ljudi. Nisam rekla da je Zelenika baš malo mesto i uveče ume da bude dosadno kad si mlad, jer se ništa ne dešava. Zato, čitava morska ekipa moje starije sestre svako veče ide do Herceg Novog i nazad – peške. Tamo i amo to je deset kilometara. Put jeste dugačak, ali i zanimljiv, jer idemo preko plaža i pričamo priče. Sve su super, osim onih strašnih, kojim nekada stariji vole da plaše nas mlađe. Kad je put najmračniji, vole da prepričavaju horor film Strava u ulici brestova, koji ima mnogo nastavaka, pa svaku noć ima materijala za plašenje.
Ipak, ništa od toga na mene nije ostavilo takav utisak kao najlepši grad u Boki, Herceg Novi. Znam, gradovi su gradovi, ali ipak ovaj se razlikuje od svih drugih. Smestio se tu, uz obalu, kako ona krivuda, krivuda i on, i čini se kao da čuva more da mu ne pobegne. Ulice su uske, svaka preseca svaku. U koraku nailazim na prečice, prolaze, stepenice, da bi se na kraju sve ulilo na jedno mesto, u središnji trg. Upravo tu, jedne noći, iznad sata koji odbrojava vreme turistima do povratka kući, prilazi mi Cigančica, devojka ili devojčica, nikad nisam videla lepšu ni na filmu. Drži dete u rukama, i kaže mi: ’Daj mi jednu paru, dabogda se udala za lepog momka.’ Tek je nešto starija od mene i to me je potreslo. Pomislila sam da je tužno što ima takav život, a mnogo je lepa i živi u ovom čarobnom gradu. ’Nemam ništa za tebe’, zbunjeno sam joj odgovorila i samo pobegla od nje. Dugo nisam mogla da se smirim, razmišljajući o njenoj sudbini.
Već je kasno, vraćamo se istim putem, ostavljam grad da sanja, da mu se, ko zna, možda nekad opet vratim.”
Od tog letovanja i dnevničkog zapisa prošlo je petnaest godina i vlasnica šešira, u nastavku samo Vlasnica, opet je dospela u Herceg Novi. Sve ushićenje se vratilo, kao da nikad nije ni odlazilo.
Otad se nisu razdvojili.
Sledila su leta i zime, kišne jeseni, Praznici mimoze i dočeci Nove u Novom. Svi beskrajni koraci i sati u bermudskom novskom trouglu: Pozorište, Nautika, Pivnica… i bonaca do Njivica. Mnogo smeha, malo suza i ono kad te niko ne pita kad odlaziš, već te svako umesto pozdrava pita kad ćeš opet doći (kao u pesmi Sanjala si da si sretna od Rundeka[1])… i potpuno zaboravljena prelepa mlada Ciganka, original ispala iz Igoovog romana, sa detetom u rukama, čudnom rečenicom na usnama i ultimativnom rukom ka.
Vlasnica je mislila da o Herceg Novom sve zna, sve mitove, legende, sva prokletstva i krivokletstva, pa čak i ono kad je pomalo teatralni lokalni fotograf M. Dobrilović negde između Kumbora i Đenovića izrekao jednu domorodačku istinu: „Moraš da znaš, svi oni imaju po jednu fureštanku za kojom žude celoga života, a ne bi joj to priznali ni da im život od toga zavisi. Ipak, na kraju se ožene ovdašnjom, nevidljivom, što ju je majka uzgajala baš za takvu sortu.”
Sve je znala, samo za zidić koji prisluškuje nije… sve do 2020. i pomenute vruće septembarske noći. Vlasnica je tuda prolazila na putu ka smeštaju i učinilo joj se da je upravo taj zidić idealno mesto da uslika svoj vremešni letnji rumeni šešir, uvek nanovo ulickan i spreman za sunce nad Novim. Dobar kadar, jedan klik, a onda ju je odnekud pozvao stari dobar drugar koji se uvek stvori kad i gde treba: „Jele, nećeš valjda u krpe, idemo neđe na pivo.”
Šešir fino zaboravljen i umoran, odlučio je baš tu da prespava. Sačekao je Vlasnicu sutradan kad je krenula na plažu. „Dobar neki narod ili prazan grad zbog korone”, pomislila je ona naivno i opet ga usadila na glavu.
Pitaj boga šta je sve šešir uspeo da išapuće zidu za dugu noć… I obratno… Al’ činjenica, od tog trena, ništa više nije bilo isto. Sve zaboravljeno i potisnuto vratilo se gore, u frontalni režanj, te trajno popunilo kratkoročnu, dugoročnu i životnu memoriju.
Hoće zid da razneži, probudi nostalgiju, al’ ume da bude nekad i zlopamtilo, te kanda malo pokvaren. Vlasnica se nikad nije udala… ni za lepog momka.