Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Јелена Колунџић
Зид што шапуће
(Херцег Нови,
чији год кроз време службено да је,
каменим срцем и морском душом
вазда је наш,
ко год да смо ми
и кад год да смо ми…)
…А ово је прича из слепог, а лепог белавистанског сокака Херцег Новог.
Уђи у Стари град кроз капију подно Сат-куле, па се спусти низ уличицу која води ка Цркви Светог архангела Михаила. Лево, пре саме цркве, постоји завучени пролаз који не води даље – само мали плато и стари зид, неугледан и храпав, да га већина фурештије (читај: страни туристи) никад и не примете. Стоји тако и не служи ничему. Пардон, плезир му чине локалне мачке што најбокешкије замјаучу поред њега. Добро де, једном је за преноћиште послужио и извесном каубојском шеширу… Ал’ о томе касније.
Легендица каже да се ту, међ кућама са плавим жалузинама, поменути мали камени плато са ниским зидом, који нема знака, нема броја, сакрио од свих. Старији становници звали су га и Улица тишине. Та тишина је вероватно субјективни доживљај, пре него што тунелчић спроведе на Карачу, боемску, кафанску, младокошаркашку четврт, заспалу у осамдесетим.
Еееее! Тај зид, кажу, памти све што му се говори.
Наводно, ако неко изговори тајну или жељу близу тог зида у поноћ, зид ће то пренети даље и шапнути некоме ко то најмање очекује. А све је почело, прича каже, од песника који је у тишини, сваке вечери, шапутао стихове мртвој вољеној. Тај песник, посебна душа самотњачка, би долазио, палио малу лампу, сео на камени праг и шапутао стихове. Кад би завршио, придигао би се, додирнуо зид прстима и отишао без речи. Додуше, неки људи квариигре говорили су да дотична дама којој је певао никада није ни постојала, и да је песник, мало припит, фјакав и несхваћен, певао измишљеној музи. Како год заиста било, остала је прича.
Једне зиме песник је само нестао и никада више није виђен. Кућа је срушена кад су новопридошли власници почели да ‚урбанизују” простор, али зид, онај којему је песник шаптао, није се дао. Одбијао је да се распадне. Зидари су га чекићем тукли, и опет би им се ноћу појавио усправан, нетакнут. На крају су га оставили. Дуго је требало мештанима да схвате да тај зид има истинску моћ, попут некаквог школског суперупијајућег сунђера или памтећег уха и да речи које су биле изговорене пред њим никада не нестају. Многи тврде да су, када би шапнули молбу, тајну или питање том зиду, у некој неизвесној будућности, случајно чули одговор из уста потпуно непознатих људи… или кроз стих песме, ред из књиге, разговор на пијаци, поему пијаног гитаристе на Шкверу или кроз непознат глас на обали. Једном речју, судбински се враћало оно што је изговорено.
Управо ту почињу силна народна казивања.
Једна жена тврдила је да јој је непознати туриста у аутобусу рецитовао стих који је она шапнула зиду кад је имала шеснаест.
Војо из Игала, док је још био основац, прошаптао је зиду име симпатије из разреда. Тридесет година касније, на прослави матуре она му је рекла: „Знам шта си шапутао зиду и да си ме гледао кад ја не гледам.” Ено их сада заједно у Земуну, пролетос се уселио код ње.
„Водите рачуна шта причате кад сте близу зида”, рекла би бака Катица унуцима, кад је дошла из Каменара да их чува. „Нарочито пазите на ружне речи, псовке и увреде. Стићи ће вас једном.” Њен муж, поморац с четири пута пређеним океаном, заклео се да је у луци у Лисабону чуо просјака како певуши песмицу коју је он за његову Катицу спевао док су се још крили и водали по тајним новским степеницама.
А господин Анта, цењени поштар, из оног стана са лимуном на тераси, отишао је још даље и тврдио: „Не мораш ништа причати зиду. Ако ћутиш довољно дуго, рећи ће ти он”, па развио теорију како је њему управо зид најавио појаву интернета и да ће се обична писма убрзо заменити електричним.
Једног лета дошла је у град тиха Италијанка, сликарка. Звала се Ливиа. Нико није знао ни ко ју је позвао, ни где је одсела. Само се изненада појавила код зида, отворила велики блок за цртање и почела да скицира. Није причала ни са ким. После три дана радознали пролазници су почели да јој прилазе и завирују у скице. Као да је разумела све језике, само се смешкала и цртала наизглед неповезане мотиве свега и свачега. У сумрак, седмог дана, спустила је оловку, додирнула зид, и рекла: „Хвала, све си ми испричао.” Окренула се и отишла низ степенице. Нико је више није видео. Ови што су сведочили после су били пуни прича о оном што је Ливиа цртала. Некако је најупечатљивија била она о скици мушкарца са свеском у рукама, очију затворених, наслоњеног на зид који личи на уво.
И најзад, која реч о шеширу, необичном, црвеном, каубој моделу, ручно украшеним морским звездама, место шерифским. Тај шешир, склопом чудних околности, преноћио је једне топле септембарске ноћи на зиду што шапуће. Била је то 2020, година короне, кад туризам одговорним није био ни крај памети, ал’ кад су они други, малобројни, имали чисто, бистро, јефтино море цело за себе.
Овог пута, зид који се свега и свачега наслушао упијао је приче из шешира. Прва од многих креће тачно тридесет година раније. Читамо је у дневнику његове власнице, из године 1990, тада тринаестогодишње девојчице, која је по школској обавези морала тог лета да бележи све догодовштине са распуста.
Једна страница дневника звучи овако:
„Већ сам писала да сам седам дана у Зеленици и доста сам већ рекла о мору, о томе како уживам у пливању, какве су плаже и људи. Нисам рекла да је Зеленика баш мало место и увече уме да буде досадно кад си млад, јер се ништа не дешава. Зато, читава морска екипа моје старије сестре свако вече иде до Херцег Новог и назад – пешке. Тамо и амо то је десет километара. Пут јесте дугачак, али и занимљив, јер идемо преко плажа и причамо приче. Све су супер, осим оних страшних, којим некада старији воле да плаше нас млађе. Кад је пут најмрачнији, воле да препричавају хорор филм Страва у улици брестова, који има много наставака, па сваку ноћ има материјала за плашење.
Ипак, ништа од тога на мене није оставило такав утисак као најлепши град у Боки, Херцег Нови. Знам, градови су градови, али ипак овај се разликује од свих других. Сместио се ту, уз обалу, како она кривуда, кривуда и он, и чини се као да чува море да му не побегне. Улице су уске, свака пресеца сваку. У кораку наилазим на пречице, пролазе, степенице, да би се на крају све улило на једно место, у средишњи трг. Управо ту, једне ноћи, изнад сата који одбројава време туристима до повратка кући, прилази ми Циганчица, девојка или девојчица, никад нисам видела лепшу ни на филму. Држи дете у рукама, и каже ми: ’Дај ми једну пару, дабогда се удала за лепог момка.’ Тек је нешто старија од мене и то ме је потресло. Помислила сам да је тужно што има такав живот, а много је лепа и живи у овом чаробном граду. ’Немам ништа за тебе’, збуњено сам јој одговорила и само побегла од ње. Дуго нисам могла да се смирим, размишљајући о њеној судбини.
Већ је касно, враћамо се истим путем, остављам град да сања, да му се, ко зна, можда некад опет вратим.”
Од тог летовања и дневничког записа прошло је петнаест година и власница шешира, у наставку само Власница, опет је доспела у Херцег Нови. Све усхићење се вратило, као да никад није ни одлазило.
Отад се нису раздвојили.
Следила су лета и зиме, кишне јесени, Празници мимозе и дочеци Нове у Новом. Сви бескрајни кораци и сати у бермудском новском троуглу: Позориште, Наутика, Пивница… и бонаца до Њивица. Много смеха, мало суза и оно кад те нико не пита кад одлазиш, већ те свако уместо поздрава пита кад ћеш опет доћи (као у песми Сањала си да си сретна од Рундека[1])… и потпуно заборављена прелепа млада Циганка, оригинал испала из Игоовог романа, са дететом у рукама, чудном реченицом на уснама и ултимативном руком ка.
Власница је мислила да о Херцег Новом све зна, све митове, легенде, сва проклетства и кривоклетства, па чак и оно кад је помало театрални локални фотограф М. Добриловић негде између Кумбора и Ђеновића изрекао једну домородачку истину: „Мораш да знаш, сви они имају по једну фурештанку за којом жуде целога живота, а не би јој то признали ни да им живот од тога зависи. Ипак, на крају се ожене овдашњом, невидљивом, што ју је мајка узгајала баш за такву сорту.”
Све је знала, само за зидић који прислушкује није… све до 2020. и поменуте вруће септембарске ноћи. Власница је туда пролазила на путу ка смештају и учинило јој се да је управо тај зидић идеално место да услика свој времешни летњи румени шешир, увек наново улицкан и спреман за сунце над Новим. Добар кадар, један клик, а онда ју је однекуд позвао стари добар другар који се увек створи кад и где треба: „Јеле, нећеш ваљда у крпе, идемо неђе на пиво.”
Шешир фино заборављен и уморан, одлучио је баш ту да преспава. Сачекао је Власницу сутрадан кад је кренула на плажу. „Добар неки народ или празан град због короне”, помислила је она наивно и опет га усадила на главу.
Питај бога шта је све шешир успео да ишапуће зиду за дугу ноћ… И обратно… Ал’ чињеница, од тог трена, ништа више није било исто. Све заборављено и потиснуто вратило се горе, у фронтални режањ, те трајно попунило краткорочну, дугорочну и животну меморију.
Хоће зид да разнежи, пробуди носталгију, ал’ уме да буде некад и злопамтило, те канда мало покварен. Власница се никад није удала… ни за лепог момка.