Kamenko Subotić
Jedan od onih književnika i novinara koji su dosta radili, ali su i uprkos tome ostali slabo upamćeni u narodu svakako je Kamenko Subotić. Rođen je 9. septembra 1870. u Vukovaru, a umro je u Novom Sadu 14. oktobra 1932. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Njega već ti rani školski dani vezuju za Novi Sad, u kom će kasnije raditi i izdavati. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, Pragu i Gracu, gde je doktorirao.
Tokom studijskih dana zavoleo je bibliotekarstvo i najpre je bio asistent na Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a onda je bio stipendista u bibliotekama i Carskom arhivu u Beču. On je i uređivao biblioteku Geografskog zavoda i Pravnog fakulteta. Bio je bibliotekar Velike škole i Matice srpske. Kamenko Subotić radio je i kao profesor istorije, srpskog jezika i geografije, a pokrenuo je i Kulturni presbiro, u kom je izveštavao o kulturnim događajima u Vojvodini, naročito o onima koji su se ticali Matice srpske.
Veliki deo svog života posvetio je novinarstvu. Pokretač je listova Novosti i Novosadske novine, a brojne listove je i uređivao i u njima objavljivao: Ilustrovani glasnik, Omladina, Srpsko cveće, Ilustrovana ratna hronika, Dunav, Branik, Letopis Matice srpske, i drugi.
Subotić je učestvovao u obnovi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u kom se istakao kao dramaturg, sekretar i predsednik Društva za Srpsko narodno pozorište. On se zaista zalagao i trudio da Srpsko narodno pozorište podigne na visok nivo, da obogati repertoar, da angažuje dobre pozorišne trupe, ali je bio i izvanredan pozorišni kritičar.
Kada pogledamo književni rad Kamenka Subotića, vidimo da je bio dosta aktivan. Ne samo što je pisao tekstove za novine nego se oprobao i u obimnijim delima. Kao zasebne knjige štampane su mu: O glavnoj seobi Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem i o prvim srpskim privilegijama, Politička istorija Bune, Crtice iz lepe književnosti, nauke i umetnosti, Kovilje, venac pripovedaka mladim prijateljima. Autor je dva romana: Morski galeb i Legija smrti, a njegova drama Bogovi bez vaseljene prvi put je izvedena u Srpskom narodnom pozorištu 1919. godine.
Legija smrti
Legija smrti: roman iz Balkanskog rata 1912/1913. sigurno će obradovati sve ljubitelje književnosti i istorije zato što govori o Balkanskom ratu, prilikama u Srbiji u tom vremenu, pripremama za oslobođenje, kao i o odlukama donetim na Londonskoj mirovnoj konferenciji. Kamenko Subotić je ovim romanom želeo da podseti javnost šta je sve to srpski narod morao da prođe da bi dobio slobodu, i u tome je, možemo reći, uspeo.
Iako je Subotićeva Legija smrti obimna, čitaoci se neće dugo mučiti sa čitanjem ove knjige, niti će je odlagati za neki drugi, „bolji” dan i nosati je sa sobom po kući ili biblioteci, pokušavajući da se nateraju da bar koju stranu pročitaju. Jer… to obično biva sa knjigama koje imaju preko 500 strana… Naprotiv! Ovde nije takav slučaj. Stalno će vas autor mamiti i golicati vam maštu sa uvođenjem novih likova, zapleta i događaja.
Gledajući kompoziciju ovog romana, tvrdimo da je vrlo interesantna, jer kao da ima podelu na dva različita prostora, dve različite teme, a opet jedno vreme i jedan cilj. Dok su na jednoj strani ljubavne priče, na drugoj su pripreme za odlazak u bitku i posledice nakon iste. Isti je cilj – želja za konačnim oslobođenjem srpskog naroda i borba za miran i srećan život. Ujedinjenje ili smrt je nekadašnja revolucionarna organizacija koja je nastala kada su se članovi Crne ruke ponovo aktivirali, čemu je bila povod aneksija Bosne i Hercegovine. Roman Legija smrti Kamenka Subotića počinje tako što prikazuje članove ovog udruženja na tajnoj sednici i sve vreme tokom razvijanja radnje romana ova grupa ljudi sastajaće se i planirati kako će Srbi odneti pobedu. Domaćin ovim ljudima je gospođa Stojanka, koja dobro rukovodi i organizuje, i sve njene misli usmerene su ka celom narodu. Ali, kao što smo već napomenuli, i ona ima drugi život, te s nestrpljenjem čeka svog dragog sa bojišta i nada se ostvarenju njihove ljubavi.
Pored Stojanke, bitna su još tri ženska lika u romanu, a to su Nedićeva Nata, Jovanka i Katarina. Zahvaljujući Nedićevoj Nati, mi vidimo na koji su način „stradale” lepe i zaljubljene devojke. Nata ispašta zbog roditeljskih naredbi i njena se želja uopšte ne sluša, već je razdvajaju od dragog Pere. Otuđivši se od roditelja, ona se sama snalazi u Beogradu, a jednog dana vratiće joj se osmeh na lice kada u bolničkoj postelji među ranjenim vojnicima ugleda svog Peru.
Jovanka je, pored Stojanke, pravi primer u romanu Legija smrti koji pokazuje koliko je nebitno da li si muško ili žensko kada je u pitanju rodoljublje i sestrinska i bratska ljubav. Ona nijednog trenutka neće mariti za posledice koje bi mogle biti nakon bitke i hrabro korača sa drugim vojnicima, a za svog brata spremna je i život da dâ.
Sudbine svih likova ovde su isprepletane, i kao da tačno mogu da osete šta drugi misle, s kojom se mukom bore i šta će ih učiniti srećnim. Atmosfera je uzbudljiva i dirljiva, jer, čekajući vesti o voljenima i poznanicima, porodice strepe, a da bi dale svoj doprinos, mnoge žene se odlučuju da pomognu ranjenicima dovezenim u Beograd, što upravo potvrđuju i Stojanka i Nata.
U romanu postoje i veoma lepi odlomci, koji mogu privući veliku pažnju i navesti nas da se zapitamo o svemu. Evo nekih:
„Beograde, Beograde!
Ti si naš veliki svet! Ti si naša Pešta, Beč, Pariz, London!
Ti si veliki svet za naše u Srbiji i za naše izvan nje, koji dožive slom u životu.
Beograde, ti si svršetak tolikih naših romana!
Koliko li si primio žena koje su pokliznule i pobegle od muža!
Koliko li si primio žena koje muža nisu volele, pa otišle u beli svet!
Koliko li si, Beograde, primio devojaka koje su, osetivši sladost života, poklizle i otišle u novi, u veliki naš svet da žive zar životom novim!
Naši, kad su u slomu, tebe potraže, jer ti si za njih veliki svet. U tebi se srpski govori kao i u selu u kojem je lepa devojka pokliznula, a u tebi se mnogi i mnogi roman koprenom pokriva.
Ti, Beograde, ne pitaš ni za čije istorije i ni za čije romane; ti svesrdno primaš one koji su pali.
Beograde, ti si mesto svršenih i početih romana. U tebi se srpski romani svršavaju i počinju.”
Druga dva primera su:
„15. juni 1389. godine pomračao je slavu Srbinovu. Pet vekova Srbin je bio rob Azijatu, pet vekova je trpeo i propištao pod igom azijatskim, ali mu je u duši vazda tinjao plam i žar osvete, snevajući o zlatnoj slobodi, jer Srbin nije rođen za roba, njegova bujna priroda hoće i traži slobode, ta Srbin s pravom se može nazvati sinom slobode.”
„Dok ovi sa suzom radosnicom posle pet vekova proslavljaju prvi Vidovdan, dotle mnogi i mnogi vitez mirno počiva u hladnom grobu novooslobođene majke Srbije.
Tako je moralo biti! Jer put k slobodi samo preko žrtava vodi!
Veselje u logorima je trajalo duboko u noć. Kada vojnici već behu od umora popadali, prekinuše veselje i legoše da se odmore. Spava umorna i iznurena srpska vojska, a nad njom se vije dvoglavi orao, mašući krili rashlađuje joj lica vrela, čineći to, zaslađuje joj san, koji je njoj, umornoj i iznurenoj, slatko prijao…
I dok je umorna vojska srpska u slatkom snu krepila umornu snagu svoju, dotle se noću verolomni bugarski lav prikrada da očerupa orla, svoga prijatelja, koji mu se na muci našao, koji ga je nahranio i odbranio.”
Jedina mana koju moramo da naglasimo a tiče se romana Legija smrti jeste u tome što se čini da na nekim mestima autor Kamenko Subotić nevešto piše, kao da je izgubio nit, te su mu rečenice nespretne, misli nedovršene, stilski je gdegde nešto slabije. Evo primera rečenice, kada se Nata pita da li je tata, čika Paja, uopšte voli:
„Stoga je u sebi sama sebe prekorevala što je i za časak posumnjala u očinsku ljubav svoga oca prema njoj.”
Ipak, na osnovu svega ovoga, ovo su sitne stvari koje Subotiću ne treba da zameramo. On je napisao jedan ozbiljan roman, koji raspravlja o ozbiljnim pitanjima, a dodatno je uspeo da isprepliće triler motive sa ljubavnim. Na jednom mestu u romanu se govori o procesu nastajanja knjige, šta je to zanimljivo današnjim čitaocima i kako napisati knjigu, pa i to može biti zabavno čitaocu da sazna kako se tada o tome mislilo, a šta je slučaj danas. Za kraj je dovoljno da kažemo da se nećete pokajati kada uzmete Legiju smrti u ruke!
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi manje poznati romani, kao što su: Smrt Karađorđeva (Pera Todorović), Suzana (Božidar Savić), Bez oca i majke (Pera Radulović), Dan šesti (Rastko Petrović) i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Roman Legija smrti pogledajte OVDE, a sva dela Kamenka Subotića koja je Portalibris objavio OVDE.