Каменко Суботић
Један од оних књижевника и новинара који су доста радили, али су и упркос томе остали слабо упамћени у народу свакако је Каменко Суботић. Рођен је 9. септембра 1870. у Вуковару, а умро је у Новом Саду 14. октобра 1932. године. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сремским Карловцима. Њега већ ти рани школски дани везују за Нови Сад, у ком ће касније радити и издавати. Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, Прагу и Грацу, где је докторирао.
Током студијских дана заволео је библиотекарство и најпре је био асистент на Свеучилишној књижници у Загребу, а онда је био стипендиста у библиотекама и Царском архиву у Бечу. Он је и уређивао библиотеку Географског завода и Правног факултета. Био је библиотекар Велике школе и Матице српске. Каменко Суботић радио је и као професор историје, српског језика и географије, а покренуо је и Културни пресбиро, у ком је извештавао о културним догађајима у Војводини, нарочито о онима који су се тицали Матице српске.
Велики део свог живота посветио је новинарству. Покретач је листова Новости и Новосадске новине, а бројне листове је и уређивао и у њима објављивао: Илустровани гласник, Омладина, Српско цвеће, Илустрована ратна хроника, Дунав, Браник, Летопис Матице српске, и други.
Суботић је учествовао у обнови Српског народног позоришта у Новом Саду, у ком се истакао као драматург, секретар и председник Друштва за Српско народно позориште. Он се заиста залагао и трудио да Српско народно позориште подигне на висок ниво, да обогати репертоар, да ангажује добре позоришне трупе, али је био и изванредан позоришни критичар.
Када погледамо књижевни рад Каменка Суботића, видимо да је био доста активан. Не само што је писао текстове за новине него се опробао и у обимнијим делима. Као засебне књиге штампане су му: О главној сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и о првим српским привилегијама, Политичка историја Буне, Цртице из лепе књижевности, науке и уметности, Ковиље, венац приповедака младим пријатељима. Аутор је два романа: Морски галеб и Легија смрти, а његова драма Богови без васељене први пут је изведена у Српском народном позоришту 1919. године.
Легија смрти
Легија смрти: роман из Балканског рата 1912/1913. сигурно ће обрадовати све љубитеље књижевности и историје зато што говори о Балканском рату, приликама у Србији у том времену, припремама за ослобођење, као и о одлукама донетим на Лондонској мировној конференцији. Каменко Суботић је овим романом желео да подсети јавност шта је све то српски народ морао да прође да би добио слободу, и у томе је, можемо рећи, успео.
Иако је Суботићева Легија смрти обимна, читаоци се неће дуго мучити са читањем ове књиге, нити ће је одлагати за неки други, „бољи” дан и носати је са собом по кући или библиотеци, покушавајући да се натерају да бар коју страну прочитају. Јер… то обично бива са књигама које имају преко 500 страна… Напротив! Овде није такав случај. Стално ће вас аутор мамити и голицати вам машту са увођењем нових ликова, заплета и догађаја.
Гледајући композицију овог романа, тврдимо да је врло интересантна, јер као да има поделу на два различита простора, две различите теме, а опет једно време и један циљ. Док су на једној страни љубавне приче, на другој су припреме за одлазак у битку и последице након исте. Исти је циљ – жеља за коначним ослобођењем српског народа и борба за миран и срећан живот. Уједињење или смрт је некадашња револуционарна организација која је настала када су се чланови Црне руке поново активирали, чему је била повод анексија Босне и Херцеговине. Роман Легија смрти Каменка Суботића почиње тако што приказује чланове овог удружења на тајној седници и све време током развијања радње романа ова група људи састајаће се и планирати како ће Срби однети победу. Домаћин овим људима је госпођа Стојанка, која добро руководи и организује, и све њене мисли усмерене су ка целом народу. Али, као што смо већ напоменули, и она има други живот, те с нестрпљењем чека свог драгог са бојишта и нада се остварењу њихове љубави.
Поред Стојанке, битна су још три женска лика у роману, а то су Недићева Ната, Јованка и Катарина. Захваљујући Недићевој Нати, ми видимо на који су начин „страдале” лепе и заљубљене девојке. Ната испашта због родитељских наредби и њена се жеља уопште не слуша, већ је раздвајају од драгог Пере. Отуђивши се од родитеља, она се сама сналази у Београду, а једног дана вратиће јој се осмех на лице када у болничкој постељи међу рањеним војницима угледа свог Перу.
Јованка је, поред Стојанке, прави пример у роману Легија смрти који показује колико је небитно да ли си мушко или женско када је у питању родољубље и сестринска и братска љубав. Она ниједног тренутка неће марити за последице које би могле бити након битке и храбро корача са другим војницима, а за свог брата спремна је и живот да да̂.
Судбине свих ликова овде су испреплетане, и као да тачно могу да осете шта други мисле, с којом се муком боре и шта ће их учинити срећним. Атмосфера је узбудљива и дирљива, јер, чекајући вести о вољенима и познаницима, породице стрепе, а да би дале свој допринос, многе жене се одлучују да помогну рањеницима довезеним у Београд, што управо потврђују и Стојанка и Ната.
У роману постоје и веома лепи одломци, који могу привући велику пажњу и навести нас да се запитамо о свему. Ево неких:
„Београде, Београде!
Ти си наш велики свет! Ти си наша Пешта, Беч, Париз, Лондон!
Ти си велики свет за наше у Србији и за наше изван ње, који доживе слом у животу.
Београде, ти си свршетак толиких наших романа!
Колико ли си примио жена које су поклизнуле и побегле од мужа!
Колико ли си примио жена које мужа нису волеле, па отишле у бели свет!
Колико ли си, Београде, примио девојака које су, осетивши сладост живота, поклизле и отишле у нови, у велики наш свет да живе зар животом новим!
Наши, кад су у слому, тебе потраже, јер ти си за њих велики свет. У теби се српски говори као и у селу у којем је лепа девојка поклизнула, а у теби се многи и многи роман копреном покрива.
Ти, Београде, не питаш ни за чије историје и ни за чије романе; ти свесрдно примаш оне који су пали.
Београде, ти си место свршених и почетих романа. У теби се српски романи свршавају и почињу.”
Друга два примера су:
„15. јуни 1389. године помрачао је славу Србинову. Пет векова Србин је био роб Азијату, пет векова је трпео и пропиштао под игом азијатским, али му је у души вазда тињао плам и жар освете, сневајући о златној слободи, јер Србин није рођен за роба, његова бујна природа хоће и тражи слободе, та Србин с правом се може назвати сином слободе.”
„Док ови са сузом радосницом после пет векова прослављају први Видовдан, дотле многи и многи витез мирно почива у хладном гробу новоослобођене мајке Србије.
Тако је морало бити! Јер пут к слободи само преко жртава води!
Весеље у логорима је трајало дубоко у ноћ. Када војници већ беху од умора попадали, прекинуше весеље и легоше да се одморе. Спава уморна и изнурена српска војска, а над њом се вије двоглави орао, машући крили расхлађује јој лица врела, чинећи то, заслађује јој сан, који је њој, уморној и изнуреној, слатко пријао…
И док је уморна војска српска у слатком сну крепила уморну снагу своју, дотле се ноћу вероломни бугарски лав прикрада да очерупа орла, свога пријатеља, који му се на муци нашао, који га је нахранио и одбранио.”
Једина мана коју морамо да нагласимо а тиче се романа Легија смрти јесте у томе што се чини да на неким местима аутор Каменко Суботић невешто пише, као да је изгубио нит, те су му реченице неспретне, мисли недовршене, стилски је гдегде нешто слабије. Ево примера реченице, када се Ната пита да ли је тата, чика Паја, уопште воли:
„Стога је у себи сама себе прекоревала што је и за часак посумњала у очинску љубав свога оца према њој.”
Ипак, на основу свега овога, ово су ситне ствари које Суботићу не треба да замерамо. Он је написао један озбиљан роман, који расправља о озбиљним питањима, а додатно је успео да испреплиће трилер мотиве са љубавним. На једном месту у роману се говори о процесу настајања књиге, шта је то занимљиво данашњим читаоцима и како написати књигу, па и то може бити забавно читаоцу да сазна како се тада о томе мислило, а шта је случај данас. За крај је довољно да кажемо да се нећете покајати када узмете Легију смрти у руке!
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други мање познати романи, као што су: Смрт Карађорђева (Пера Тодоровић), Сузана (Божидар Савић), Без оца и мајке (Пера Радуловић), Дан шести (Растко Петровић) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Роман Легија смрти погледајте ОВДЕ, а сва дела Каменка Суботића која је Порталибрис објавио ОВДЕ.