Istine i poluistine je knjiga aforizama i zabeleški Marka Cara. Prvi put objavljena je 1940. godine u Beogradu, a u knjizi se nalazi posveta: „Onima koji su me voleli i koje sam voleo”, kao i autorov predgovor. Na samom početku knjige on naglašava da aforizme ljudi zovu i smatraju „nekom vrstom mudrosti u pilulama”. Zaista je i danas tako. Ljudi jedva čekaju da pročitaju negde neku belešku i odmah im postaje sve lakše i jasnije. I ne samo što se u novinama i knjigama štampaju aforizmi nego danas, u modernom dobu u kom živimo, čini se da se i na društvenim mrežama može naći tekst sličan aforizmima. Među poznatijim aforističarima izdvajaju se Milovan Vitezović i Dušan Radović.
I Marko Car, nešto stariji od Vitezovića i Radovića, definitivno je ostavio traga u aforistici, kao i uopšte u književnosti i književnoj kritici. U predgovoru knjige Istine i poluistine Car objašnjava kako i zašto pisci aforizama mogu da se podele u dve kategorije.
Pisci aforizama mogu, međutim, da se podele u dve glavne kategorije. Prvoj pripadaju oni u kojih je filozofska suština neuporedljivo dublja i koji se bave najvećim problemima duha ljudskoga, problemima koji se tiču čovekovih odnosa prema bogu, prirodi i svemiru, dok u drugu idu pisci aforizama koji su više književnici no mislioci i koji se bave manje apstraktnom ideologijom i imaju više u vidu konkretnu stvarnost, a to znači na prvom mestu čoveka, njegovu kratkosežnu misao, njegove slabosti i njegove zablude.
Autor Marko Car kaže da su njegovi aforizmi i beleške rezultat svakodnevnog iskustva i ličnih utisaka, da ih je zapisivao kad god je stizao i da je baš u takvom obliku, bez dodatnog sređivanja, pustio da se štampaju Istine i poluistine. On je ovde jedan mislilac, ali ipak unižava svoju vrednost, ističući da je on prvenstveno želeo da ove misli budu tu radi zabave.
U ovoj knjizi sabrane su različiti aforizmi o bogu, vasioni, religiji, smrti, nekim opšteljudskim pitanjima, društvenom životu i politici, aforizmi i beleške o prijateljstvu i ljubavi, kao i opšte misli o umetnosti, jeziku i stilu. Marko Car razvrstao ih je u dvanaest poglavlja, a na samom kraju knjige nalazi se i dodatak pod naslovom Iz beležnika mog nerazdvojnog druga H.
Često se u svojim beleškama i aforizmima koji se nalaze u knjizi Istine i poluistine Car poziva na popularne filozofe i mislioce, na primer na francuskog mislioca i književnika Mišela de Montenja, škotskog filozofa i esejistu Tomasa Karlajla i, naravno, na Kanta i Platona.
U zavisnosti od toga šta čitaoci više preferiraju da čitaju ili čime više vole da se bave, ima u ovoj knjizi, čini se, za svakoga ponešto. Iz poglavlja u kom se kroz aforizme govori o društvenom životu, politici i ratu izdvojićemo neke aforizme:
- Dvadeseti vek: doba sitnih ljudi, a velikih događaja.
- Ne mogu da se divim tzv. civilizovanim narodima, koji rat uznose kao instrumenat kulture i napretka, i koji čoveka, vraćajući ga u doba njegovih pećinskih predaka, obaraju na stupanj oružanog automata.
- Male i slobodne države ne mogu postojati bez velikih građana.
- Pokraj reči sloboda, najlepša je reč ljubav.
- Voleti znači muku mučiti, ali znači i živeti.
- Kaži mi s kim se družiš, pa da ti kažem ko si. Tačno. Ali bi se sa još većim pravom moglo kazati: kaži mi što čitaš, pa da ti smesta kažem šta vrediš.
Nema sumnje da je knjiga aforizama Istine i poluistine Marka Cara od prave vrednosti. Careve misli i zaključci su vrlo upečatljivi, njima poentira, razmišljanja su mu duboka i njima će navesti sve ljubitelje aforizama da se vraćaju ovoj knjizi.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge slične knjige, kao što su: Misli Božidara Kneževića, Moja mati i Sila u savjesti Ljudevita Vuličevića, Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Knjigu Istine i poluistine pogledajte OVDE, a sva dela Marka Cara OVDE.