Милан Грол био је један од најпознатијих српских драматурга, управник Народног позоришта у Београду, значајни политичар. Рођен је 12. септембра 1876. године у Београду, у занатлијској кући. Основну школу завршио је у свом родном граду, где је завршио и Прву мушку гимназију. Потом је студије наставио такође у нашем главном граду, одлучивши се за Филолошко-литерарни одсек на Филолошком факултету. Овде је дипломирао 1899. године, а наредне две године провео је у Паризу, где је студирао књижевност и, наравно, оно у чему ће касније бити најуспешнији – то је позориште.
По свршетку студија у Паризу Милан Грол се вратио у Београд. Првобитно је био наставник у Неготину и у Београду, да би се касније запослио у Народном позоришту. У почетку је био помоћник драматурга. Он своје време сада троши трудећи се да што више напредује у свему што има везе са позориштем. Доста је путовао, усавршавао се, посећивао француска позоришта, а нарочито се у Минхену и у Бечу заинтересовао за проучавање организације позоришта. На месту драматурга задржао се у периоду 1903–1906. године. Након тога враћа се за катедру, предаје француски језик у Првој гимназији. Свега неколико година је трајала Гролова професорска каријера у гимназији, до 1909, када је именован за управника Народног позоришта.
С обзиром на то да је Милан Грол као позоришни драматург искористио прилику да испита како функционише управа позоришта, организација, глумачка делатност, као управник прво се заложио за то да оснује школу глуме у Београду. Сарађивао је и са Браниславом Нушићем, те су њих двојица заједно отварали пут београдском позоришту на светској сцени, али и остваривали значајне сарадње са позориштем у Скопљу, Загребу, Софији, Цетињу. Нажалост, Први и Други светски рат оставили су трага на свим пољима, како социјалним и политичким, тако и културним, па је ова веома важна веза са другим позориштима морала да се прекине. Током Првог светског рата Милан Грол је био у Женеви и био е шеф српског Прес-бироа од 1916. до 1918. Током ове емиграције превео је неколико позоришних комада и објављивао приповетке за Српску књижевну задругу. Југословенску демократску лигу основао је са Јованом Цвијићем 1919. године.
Поново се вратио у Београд и био управник до 1924, заложивши се да се позориште обнови и да се покуша да позориште опет буде како је било и још боље, после велике материјалне штете коју је рат нанео. Опет са Нушићем ради на побољшању, развитку и увођењу новина, те са радом почиње Глумачко-балетска школа, уводи оперу и балет. Пензионисао се, на сопствени захтев, 28. фебруара 1924. године. Од тада Милан Грол улази у политичке воде. Најпре је постао подсекретар у Министраству иностраних дела, а онда и амбасадор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској. Он је био припадник Демократске странке, те, као њихов члан, постао је народни посланик у скупштини 1925. године. Од 1940. био је вођа ове политичке странке, а пре тога, од 1928. до 1929. остварио се као министар просвете. Године 1945, кад је Јосип Броз Тито био председник Владе, Грол је био потпредседник.
Милан Грол је заслужан за покретање Коларчевог народног универзитета, на чијем је челу био од оснивања до почетка Другог светског рата, а неко време био је председник Пен-клуба. Био је члан Југословенске краљевске владе у емиграцији у Лондону. Уређивао је бројне часописе, а један од изузетне битности био је часопис Демократија, у којем је показивао борбу против комуниста. Пре овог часописа, уредник је Одјека, Недељног гласника, Народа. Сарађивао је са уредницима других познатих часописа и објављивао у некима: Нова искра, Звезда, а такође је био сарадник Српског књижевног гласника.
Поред богате позоришне и изражене дипломатске каријере, Милан Грол се бавио критиком и књижевношћу. Био је прецизан, студиозан и врло строг и као књижевни и као позоришни критичар. Захтевао је напоран рад и труд, био је предан свом послу, па је тражио то и од глумаца. Гролове најзначајније књиге су Лондонски дневник, Из позоришта предратне Србије, Позоришне критике, Кроз две деценије Југославије.
Током свог живота стицао је познанства са еминентим личностима. Позориште га је спојило са Браниславом Нушићем и Милованом Глишићем. Дружио се са великим српским критичарем Јованом Скерлићем, као и са Јашом Продановићем, Јованом Дучићем. Нарочито је био близак са нашим песником Миланом Ракићем, с којим је био у родбинским односима. Наиме, Милан је син Димитрија Мите Ракића, српског књижевника и политичара, и унук Милана Ђ. Милићевића. Унука Милићевићева, а Миланова сестра Љубица била је удата за Милана Грола. Из брака са Љубицом Грол има сина Војислава, који је био угледни правник.
Милан Грол умро је 3. децембра 1952. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду у гробници Милана Ракића.
Сва дела Милана Грола која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.