Igra beskonačne zakrivljenosti

Zorana S. Jean Manić bi mogla, poput Tolkinovog Bilba Baginsa, opomenuti čitaoca svog začudnog romana Igra beskonačne zakrivljenosti „da postoji samo jedan put” i da je stupiti na njega uvek „opasan posao”. Biti čitalac ove knjige jeste opasna i zavodljiva avantura, njegov slovima i snovima popločani put može nas povesti u neočekivanim pravcima – ako mu se prepustimo. A prepuštanje je suštinski preduslov svake „Igre” i „Avanture”.
Ljiljana Pešikan Ljuštanović, profesor emeritus književnosti

Neke filozofske rasprave u romanu Igra beskonačne zakrivljenosti prevazilaze nivo i najnovijih naučnih otkrića. Briljantno!
Dečak se zove Reč, a devojčica Muzika. Oni pišu knjigu sa Zoranom S. Jean Manić. Najčudesniju od svih u ovom poznatom delu matriksa. Jer, o nama je reč.
Milka Katašić, pisac, novinar i bloger

Opisati jedan roman u nekoliko rečenica je krajnje nezahvalan posao, a to posebno važi za roman Zorane S. Jean Manić Igra beskonačne zakrivljenosti. Ovo je roman koji se ne ostavlja na policu i koji će vas naterati da mu se bezbroj puta vratite.
Za njega se može istovremeno reći da je realističan i fantastičan, da govori o traumi i ljubavi podjednako, da se dešava u Srbiji, Švajcarskoj i SAD-u jednako kao i u carstvu Hipnosa, da se na stranicama ove jedne knjige dodiruju mnogi svetovi i mogućnosti… I još bitnije: da je sve to deo jedne velike, grandiozne „Igre”.
Stefan Brezar, profesor književnosti, pisac, novinar i bloger