Милан Јовановић, српски лекар и писац, добио је надимке „Морски” и „Бомбајац”. Био је човек немирног, авантуристичког и истраживачког духа, па је неко време свог живота провео на броду, радећи као бродски лекар на путовањима за Кину, Индију и неке друге земље Истока. Јовановић је живео у 19. веку, а тада се мало путовало, нарочито у егзотичне и далеке крајеве. Обилазећи свет, одлучио се да пише путописе, па је на тај начин људима који нису могли себи да приуште путовања успео да прикаже све оно што једном путнику може запасти за око. Рано је развио љубав према путовањима, имао је добра чула да запази, запамти и касније пренесе своје утиске.
Још од ђачких дана Милан Јовановић је почео да се бави писањем. Писао је путописе, приповетке, драме, комедије, бавио се уређивањем часописа. Један од његових путописа јесте Горе-доле по Напуљу, који је издат постхумно 1898. године. Исказивао је велико поштовање и љубав према Љубомиру Ненадовићу. У овом путопису, обраћајући се и посвећујући га Љубомиру Ненадовићу, показује да је веома поносан што иде његовим корацима у српској књижевности. У посвети и у првом писму нарочито се види колико се Јовановић поноси што у овој врсти књижевности иде за Ненадовићем.
Горе-доле по Напуљу састоји се из дванаест поглавља, а у додатку су додата два писма римског књижевника Плинија Млађега. Та два писма у додатку говоре о ерупцији Везува, догађају коме Јовановић посвећује пажњу на више места у овој књизи. Свако од дванаест поглавља је насловљено, а прво је Посвета Љубомиру Ненадовићу. Он се обраћа Љуби и прави паралелу са тим што је Љуба био у Напуљу у пратњи Његоша, а он у пратњи кнежевића Данила. Јовановић је био лекар црногорског кнеза Николе, па је зиму 1877/78. провео у Напуљу у пратњи кнегиње Милице и кнежевића Данила.
Како је стигао у Напуљ по ноћи, описује месечину и природу. Посматрајући Везув и околину, закључује да је Напуљ без Везува као и сваки други град, а да му Везув доноси топлину, лепоту, и да тек са њим Напуљ постаје оно што заноси човека. Јовановић упоређује слику Напуља некад и сад, помиње разне личности, попут Вергилија, Дантеа, Хорација, итд. Даје нам невероватан приказ историјских и географских одлика, слике културе и личности, па нас на тај начин упознаје са свим оним што је видео и доживео. Кроз описе успева да нам што више приближи овај крај, културу и знаменитости, и да нас заинтересује да са нестрпљењем читамо овај путопис. Одушевљен што се налази у новом месту и што ће моћи искуство и запажања да подели са неким, Милан Јовановић се све време обраћа Ненадовићу пролазећи кроз улице Напуља. Његово око опажа сваку ситницу, али, нажалост, језик људи не разуме и каже да је језик у Напуљу посебан.
Писац нас даље води на пут у Помпеју. Дочарава нам знаменитости, куће, пусте улице у Помпеји, а све време даје и осврт на старе Римљане, њихове обичаје и култ.
Овим путописом Милан Јовановић нам је предочио сву лепоту и пуноћу свог путовања по овим пределима. Поред описа пејзажа, видимо да воли често да се упусти у пустоловине прошлости и да упоређује некадашње и садашње слике географских предела, историје и људи. Можемо да закључимо да нам Горе-доле по Напуљу приказује једно величанство природе у пуном смислу, које је прожето мотивом пролазности.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други путописи,међу којима су: Писма из Италије Љубомира Ненадовића, Африка Растка Петровића, Путописи Бранислава Нушића, Седам мора и три океана Јелене Димитријевић, и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Горе-доле по Напуљу погледајте ОВДЕ, а сва дела Милана Јовановића ОВДЕ.