U knjizi Eseji Marka Cara, koju je objavila izdavačka kuća Portalibris u okviru edicije Otrgnuto od zaborava, nalaze se autorovi najznačajniji tekstovi u kojima je na odličan način prikazao svu važnost negovanja esejističke literature. U njima se vidi autorov pogled na književnu kritiku i teoriju. On je stava da je kritika vrlo važna, da je neophodno „stvarati ili utvrđivati vrednosti” kako bi literatura bila kvalitetna. Oštro govori o tome kako je književnost loša, ideje nisu dobro realizovane, a sve je više onih koji pišu. Ovaj problem bi jedino mogao da reši objektivan književni kritičar, koji će, uprkos brojnim osudama, uspeti da kaže šta zaista misli i time će doprineti kvalitetu.
„Književni kritičar ima, dakle, da pisce neprestano opominje na tri glavne stvari: da je rečnik srpskoga jezika zlatna knjiga, čiji je autoritet posvetilo vreme; da je srpska sintaksa jedan divan instrumenat, koji se sjajno prilagodio ćudi i instinktima naše rase; da srpsku književnost ne treba smatrati kao niz izolovanih napora, već kao teoriju beočuga jednog istog lanca i u neku ruku ogledalo kolektivnog rada i oporih stvarnosti u kojima se razvijao naš vekovni život.”
Pozivajući se na stanje u engleskoj i francuskoj književnosti, Marko Car naglašava da su eseji, kraće književne forme, idealan put da se nauči kako precizno izraziti svoje misli, a pritom ih stilski urediti. „Esej, ili, kao što ga neki naši pisci nazivaju, ogled, može da se bavi nekom književnom ili istorijskom ličnošću ili da se vrti oko nekog opšteg, apstraktnog pojma, kao što je, na primer, ljubav, prijateljstvo, ljubomora, starost itd., ali je glavno da pisac svoju osnovnu misao s naročitom ljubavlju obradi i tako dugo na nakovnju drži dok se sva ne ozari i ustreperi, kao neka dragocena, u vatri prekaljena kovina. Kada i gde pisac treba da stane i da udari tačku, to zavisi od njegova osećanja mere i njegova ukusa. Glavno je svakako da pisac eseja, kao literaran umetnik i kao ocenjivač umnih, moralnih i estetičkih osobina nekog problema, ili nekog čoveka, sudi objektivno i izbegava krajnosti.”
Eseji Marka Cara podeljeni su na tri dela: Književna teorija, kritika i ukus, Iz literature i života i Povodom prevoda sa stranih jezika. U prvom delu nadahnuto govori o dečjoj književnosti, posebno se osvrćući na Jovana Jovanovića Zmaja – čika Jovu. Za Zmajeve stihove Marko Car u svom eseju kaže da su puni nežnosti, topline, vrlo su poučni i navodi primere pesama Bratac i sestrica i Jato zvezda. Car pominje i antičku književnost, koja je takođe, mada u manjoj meri, bila okrenuta deci, potom srednjovekovnu, a smatra da je književnost devetnaestog veka imala najviše da pruži mlađim čitaocima. Čitajući bajke i basne, mališani se polako upoznaju sa stvarnošću. Čarls Dikens jedan je od autora koji je pisao o deci, njihovoj patnji i bolu, pa je na taj način doprineo da se u Engleskoj više povede računa o nezbrinutoj i napuštenoj deci.
Eseji Marka Cara su lako čitljivi i razumljivi, krasi ih autorov upečatljiv stil. Pre svega, iako piše i sa naučne, profesionalne strane književnog kritičara, tekstovi su zanimljivi i time on čitaocu omogućava da bez mnogo muke shvati određene književne pojave. Njegova ideja jeste da na odabranim primerima ukaže narednim generacijama kako da tumače i sude o nekom delu, ali i kako da se služe rečima, srpskom sintaksom i semantikom.
Marko Car ima tekst i o romanu Bakonja fra Brne Sima Matavulja, za koji kaže da je interesantan, ali da se o njemu nije dovoljno ni pozitivno ni negativno govorilo. „Čak ni Jovan Skerlić, koji je Matavulja visoko cenio, nije se u svojoj Istoriji nove srpske književnosti na njegov roman osvrnuo pobliže i opširnije.” Prema tome, Car će ovde dati svoj pogled na to kako je Matavulj napisao roman, kako je izgradio likove, predstavio dalmatinski narod, kako je ispričao priču da ona bude efektna, nekad ironična, ali svakako simpatična.
Knjiga Eseji sadrži i sudove Marka Cara o delima stranih autora, odnosno o njihovim prevodima kod nas. On izlaže svoju ocenu za Božanstvenu komediju Dantea Aligijerija, za koju smatra da ne može da se čita bez propratnih komentara i objašnjenja. Iz ovog eseja čitalac će saznati da je Dragiša Stanojević, poznati prevodilac, preveo Besnog Rolanda, Oslobođeni Jerusalim i Božanstvenu komediju. Pored toga, Car piše i o Hajnrihu Hajneu kao putopiscu, Ernestu Renanu i njegovim Uspomenama iz detinjstva i mladosti, kao i o Aleksandru Puškinu.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge poznate ili manje poznate knjige eseja i književnih kritika, među kojima su: Moje simpatije 1 i Moje simpatije 2 Marka Cara, Članci i predavanja Bogdana Popovića, Književni spisi Milana Savića, Dela i ljudi Vojislava J. Ilića Mlađeg i druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa.