У књизи Есеји Марка Цара, коју је објавила издавачка кућа Порталибрис у оквиру едиције Отргнуто од заборава, налазе се ауторови најзначајнији текстови у којима је на одличан начин приказао сву важност неговања есејистичке литературе. У њима се види ауторов поглед на књижевну критику и теорију. Он је става да је критика врло важна, да је неопходно „стварати или утврђивати вредности” како би литература била квалитетна. Оштро говори о томе како је књижевност лоша, идеје нису добро реализоване, а све је више оних који пишу. Овај проблем би једино могао да реши објективан књижевни критичар, који ће, упркос бројним осудама, успети да каже шта заиста мисли и тиме ће допринети квалитету.
„Књижевни критичар има, дакле, да писце непрестано опомиње на три главне ствари: да је речник српскога језика златна књига, чији је ауторитет посветило време; да је српска синтакса један диван инструменат, који се сјајно прилагодио ћуди и инстинктима наше расе; да српску књижевност не треба сматрати као низ изолованих напора, већ као теорију беочуга једног истог ланца и у неку руку огледало колективног рада и опорих стварности у којима се развијао наш вековни живот.”
Позивајући се на стање у енглеској и француској књижевности, Марко Цар наглашава да су есеји, краће књижевне форме, идеалан пут да се научи како прецизно изразити своје мисли, а притом их стилски уредити. „Есеј, или, као што га неки наши писци називају, оглед, може да се бави неком књижевном или историјском личношћу или да се врти око неког општег, апстрактног појма, као што је, на пример, љубав, пријатељство, љубомора, старост итд., али је главно да писац своју основну мисао с нарочитом љубављу обради и тако дуго на наковњу држи док се сва не озари и устрепери, као нека драгоцена, у ватри прекаљена ковина. Када и где писац треба да стане и да удари тачку, то зависи од његова осећања мере и његова укуса. Главно је свакако да писац есеја, као литераран уметник и као оцењивач умних, моралних и естетичких особина неког проблема, или неког човека, суди објективно и избегава крајности.”
Есеји Марка Цара подељени су на три дела: Књижевна теорија, критика и укус, Из литературе и живота и Поводом превода са страних језика. У првом делу надахнуто говори о дечјој књижевности, посебно се осврћући на Јована Јовановића Змаја – чика Јову. За Змајеве стихове Марко Цар у свом есеју каже да су пуни нежности, топлине, врло су поучни и наводи примере песама Братац и сестрица и Јато звезда. Цар помиње и античку књижевност, која је такође, мада у мањој мери, била окренута деци, потом средњовековну, а сматра да је књижевност деветнаестог века имала највише да пружи млађим читаоцима. Читајући бајке и басне, малишани се полако упознају са стварношћу. Чарлс Дикенс један је од аутора који је писао о деци, њиховој патњи и болу, па је на тај начин допринео да се у Енглеској више поведе рачуна о незбринутој и напуштеној деци.
Есеји Марка Цара су лако читљиви и разумљиви, краси их ауторов упечатљив стил. Пре свега, иако пише и са научне, професионалне стране књижевног критичара, текстови су занимљиви и тиме он читаоцу омогућава да без много муке схвати одређене књижевне појаве. Његова идеја јесте да на одабраним примерима укаже наредним генерацијама како да тумаче и суде о неком делу, али и како да се служе речима, српском синтаксом и семантиком.
Марко Цар има текст и о роману Бакоња фра Брне Сима Матавуља, за који каже да је интересантан, али да се о њему није довољно ни позитивно ни негативно говорило. „Чак ни Јован Скерлић, који је Матавуља високо ценио, није се у својој Историји нове српске књижевности на његов роман осврнуо поближе и опширније.” Према томе, Цар ће овде дати свој поглед на то како је Матавуљ написао роман, како је изградио ликове, представио далматински народ, како је испричао причу да она буде ефектна, некад иронична, али свакако симпатична.
Књига Есеји садржи и судове Марка Цара о делима страних аутора, односно о њиховим преводима код нас. Он излаже своју оцену за Божанствену комедију Дантеа Алигијерија, за коју сматра да не може да се чита без пропратних коментара и објашњења. Из овог есеја читалац ће сазнати да је Драгиша Станојевић, познати преводилац, превео Бесног Роланда, Ослобођени Јерусалим и Божанствену комедију. Поред тога, Цар пише и о Хајнриху Хајнеу као путописцу, Ернесту Ренану и његовим Успоменама из детињства и младости, као и о Александру Пушкину.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге познате или мање познате књиге есеја и књижевних критика, међу којима су: Моје симпатије 1 и Моје симпатије 2 Марка Цара, Чланци и предавања Богдана Поповића, Књижевни списи Милана Савића, Дела и људи Војислава Ј. Илића Млађег и друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.