Милутин Бојић (1892–1917)
Милутин Бојић био је истакнути српски песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. Рођен је 19. маја 1892. године у Београду. Његов отац, Јован, по занимању обућар, преселио се из Земуна у Београд, где је отворио сопствену обућарску радњу. Мајка му се звала Софија и била је из породице Богојевић из Панчева. Милутин је имао два млађа брата, Радивоја и Драгољуба, и две млађе сестре, Јелицу и Љубицу. Похађао је палилулску основну школу, која данас носи назив „Вук Караџић”. Године 1902. уписује Другу београдску гимназију, 1905. београдску Реалку, а по завршетку гимназије уписује се на Филозофски факултет. На студијама га посебно занимају књижевност, позоришна уметност, српска историја и језици. Учествовао у балканским ратовима (1912–1913) и Првом светском рату. За време Великог рата био је војни цензор у Нишу, са војском се повлачио преко Албаније 1915. године, а 1916. пише песме на Крфу и Солуну. Милутин Бојић преминуо је 8. новембра 1917. године у Солуну и сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Његови посмртни остаци пренесени су на Ново гробље у Београду 1922. године.
Књижевно стваралаштво Милутина Бојића
Милутин Бојић данас је свакако најпознатији по својој песми Плава гробница, написаној на Крфу 1916. године и посвећеној српским војницима умрлим на овом грчком острву. Међутим, ова песма свакако није и једино Бојићево књижевно дело вредно спомена.
Мало је писаца у историји српске књижевности који су још од својих првих радова стекли и пуно признање критике и љубав читалачке публике. Одмах пошто је изашла његова прва збирка песама – Песме (1914), огласио се Јован Скерлић са изузетно повољном критиком. Говорећи о песниковом природном таленту, овај цењени српски критичар ће рећи да је Бојић дао не само једну лепу наду српској поезији но и једну добру поетску принову српској књижевности. Нема сумње да је поезија Милутина Бојића потпуно по Скерлићевом укусу: оптимистичка, борбена и пуна младалачког полета, међутим, и бројни други критичари, а у првом реду Бранко Лазаревић, откриваће вредности ове поезије.
Прерана смрт младог песника свакако је оставила српску књижевност умногоме ускраћену, међутим, и песничко дело које Бојић јесте оставио иза себе доста је обимно и, наравно, изузетно значајно. Поред поменуте збирке песама из 1914. године, Бојић је написао и поему Каин (1915), а у Солуну је 1917. године штампао збирку Песме бола и поноса, у оквиру које је се налази и Плава гробница. Постхумно су штампани његови Сонети (1922), збирка од 42 сонета нађена у песниковој заоставштини.
Оно што, можда, посебно изненађује је позоришни таленат Милутина Бојића. У време балканских ратова, 1912. године, пише Краљеву јесен, једночинку са темом из српске националне историје. Ова драма изведена је у октобру наредне године у Народном позоришту у Београду и постигла је завидан успех и код публике и код критике. Госпођа Олга, његова наредна драма, такође је имала успеха, тако да је Милутин Бојић већ као двадесетједногодишњак био прослављени драмски писац од кога се и на овом пољу у будућности доста очекивало. Међутим, за живота ће написати још само трилогију Деспотова круна и драме Ланци и Урошева женидба (објављена постхумно, 1921). Док Краљева јесен, Деспотова круна и Урошева женидба обрађују значајне тренутке српске историје, Госпођа Олга и Ланци основну тему узимају из оновременог грађанског живота.
Милутин Бојић бавио се и књижевном критиком и есејистиком. Своје прве позоришне и књижевне критике и студије почео је да објављује у школским новинама још као ђак. Сарађивао је са бројним српским књижевним часописима: Дневни лист, Венац, Дело, Српски књижевни гласник, Пијемонт. Добро познајући не само српску већ и страну књижевност, Бојић је оставио неколико изузетно вредних есеја о страним писцима: Игоу, Бодлеру, Ростану, Чехову, Толстоју, Оскару Вајлду. Такође је и преводио дела страних писаца на српски језик.
Порталибрис је у свом издању Песме и драме Милутина Бојића издвојио најрепрезентативнији део стваралаштва овог српског писца. Поред избора из Бојићеве ране, младалачке љубавне и чулне поезије, доносимо и његове зрелије песме – збирке Песме бола и поноса и Сонети. Бојићево драмско стваралаштво представљамо кроз његове две историјске драме Краљева јесен и Урошева женидба.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и класици српске књижевности као што су: Лаза Костић (Драме, Изабране песме), Ђура Јакшић (Песме и проза, Драме), Јован Дучић (Јутра са Леутара), Милан Ракић (Песме), Алекса Шантић (Песме). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.