Дундо Мароје је једно од најпознатијих књижевних дела дубровачке ренесансне књижевности. Ова драма припада такозваним ученим комедијама (commedia erudita), а аутор Марин Држић био је врло образован, посебно на примерима античке, пре свега римске драме, као и на актуелним италијанским позоришним комадима. Утемељеност у античким узорима и иначе је једна од доминантних карактеристика ренесансе, поред промене фокуса са духовних на световне теме и хуманистичког посматрања човека као центра интересовања ренесансних аутора.
У проучавању Дунда Мароја велика пажња је увек на два пролога које ова комедија има. Ово је, између осталог, и због тога што управо из ових пролога сазнајемо много о самој ренесансној комедији, начину њеног извођења (а посебно извођења Дунда Мароја) и специфичних захтева времена који би нам иначе остали непознати.
Први пролог говори Дуги нос, Негромант. Оно што о њему знамо је да је ово један од типизираних ликова, карневалска маска која представља наивка или превареног мужа. Међутим, овде нема такву улогу. Будући да је „чаробњак” (негромант), имаће улогу да публику из Дубровника „магијом” пребаци у Рим, где се радња комедије Дундо Мароје дешава. У легенди коју прича, о људима „нахвао” и људима „назбиљ”, крије се заправо морализаторска основа овог дела, које у складу са ренесансном поетиком треба и да поучи, а не само да пружи пуку забаву.
Други пролог износи конкретне детаље везане за радњу и означиће Дунда Мароја као својеврстан наставак раније игране комедије дружине Помет (која игра и ову представу), односно, комедије која се звала Помет, а која је данас изгубљена и о којој и знамо једино захваљујући овом, другом, прологу. Знамо и да су ликови у овим комедијама исти.
Поред два пролога ова комедија има пет чинова и значајно је да се каже да нам ни сам крај ове комедије није сачуван, али можемо да нагађамо да се завршава неком врстом срећног разрешења, посебно ако узмемо у обзир саму поетику комедије као такве, где ниједан од ликова неће изгубити превише, односно, где сви нађу оно што им је потребно – иако то можда није оно што су на почетку и желели.
Основни сукоб ове комедије је сукоб генерација, односно сукоб између Дунда Мароја и његовог сина Мара, коме је отац поверио новац да развија трговину у Риму. Међутим, када се син никако не враћа кући, забринути отац одлази у Рим да тражи сина – односно више новац, него сина. Истовремено, Марова вереница долази да тражи свог вереника, који у Риму своје време проводи са куртизаном Лауром, немилице трошећи очев новац.
Драма је први пут приказана 1551. године у Дубровнику, у сали Великог вијећа. Као што је већ поменуто, извела ју је дружина Помет, а интересантно је да очигледно није било планирано да буде изведена у сали, већ на тргу, јер је на тај начин најављује други пролог. Шта је довело до промене локације није познато, али сам текст који изговара Пролог није измењен.
Оригинални Држићев рукопис није сачуван, а Дундо Мароје у облику у коме га познајемо данас препис је из друге половине XVI века. Нема података о томе да је играна, али сам препис текста сведочи о томе да је морала бити извођена; први пут је штампана тек 1876. године, а прво модерно извођење је доживела тек 1938. Дакле, између два потврђена извођења Дунда Мароја прошло је готово четири стотине година.
Хумор у Дунду Мароју произлази првенствено из надметања слугу – да је ова драма којим случајем трагедија, ови би ликови били конфиденти својих господара; они су ти који додатно компликују радњу, покушавају да за своје господаре задобију оно што ови хоће. Директно су упућени једни на друге и надмећу се који је лукавији, паметнији и духовитији, и преузимају на себе агенс својих господара.
Слуге (Бокчило, Попива и Помет) су носиоци народног духа, виспрености, шаљивости; Бокчило, слуга Дунда Мароја, смишља како ће отац ухватити сина; Маров слуга, Попива, пак како ће се син извући из ове клопке. Они су ти који су много паметнији од својих господара и чини се да би ови били потпуно изгубљени без својих слугу. Они су такође и извор комике јер су необразовани, налазе се у страној земљи и испадају смешни због језичких неспоразума и каламбура који су публици и те како познати. Ликови слугу су типизирани и мотивисани – добром храном и пуним стомаком; најчешћа њихова тема је храна и они се баве сањарењем и набрајањем различитих ђаконија које прижељкују.
Марин Држић у ствари овом комедијом описује стварни Дубровник тог времена, спомиње људе који су нама данас непознати, али су тада били истакнути чланови друштва. Описује нам и сам град и градски живот, како и где су живели племићи, а где сиромашнији грађани – има доста референци на стварност ренесансног Дубровника.
Поред неоспорног статуса класика књижевности, Дундо Мароје је врло важан извор за изучаваоце како позоришне уметности на овим просторима, тако и културне историје. Са својим античким узорима, ова драма, као и целокупно стваралаштво Марина Држића премошћује дугачак период од ренесансе до просветитељства на овим просторима и чини значајну карику у развоју књижевности. Значај ове комедије превазилази оквире ренесансне књижевности и неће се проучавати само на факултетима у оквиру предмета већ је и обавезни део средњошколске лектире.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате српске комедије као што су: Несуђени Милана Јовановића Морског, Избирачица и Честитам Косте Трифковића, Два цванцика и Подвала Милована Глишића, УЈЕЖ и Свиња Бранислава Нушића, Дорћолска посла Чича Илије Станојевића.
Сва дела Марина Држића можете видети ОВДЕ, а драму Дундо Мароје ОВДЕ.