Dundo Maroje je jedno od najpoznatijih književnih dela dubrovačke renesansne književnosti. Ova drama pripada takozvanim učenim komedijama (commedia erudita), a autor Marin Držić bio je vrlo obrazovan, posebno na primerima antičke, pre svega rimske drame, kao i na aktuelnim italijanskim pozorišnim komadima. Utemeljenost u antičkim uzorima i inače je jedna od dominantnih karakteristika renesanse, pored promene fokusa sa duhovnih na svetovne teme i humanističkog posmatranja čoveka kao centra interesovanja renesansnih autora.
U proučavanju Dunda Maroja velika pažnja je uvek na dva prologa koje ova komedija ima. Ovo je, između ostalog, i zbog toga što upravo iz ovih prologa saznajemo mnogo o samoj renesansnoj komediji, načinu njenog izvođenja (a posebno izvođenja Dunda Maroja) i specifičnih zahteva vremena koji bi nam inače ostali nepoznati.
Prvi prolog govori Dugi nos, Negromant. Ono što o njemu znamo je da je ovo jedan od tipiziranih likova, karnevalska maska koja predstavlja naivka ili prevarenog muža. Međutim, ovde nema takvu ulogu. Budući da je „čarobnjak” (negromant), imaće ulogu da publiku iz Dubrovnika „magijom” prebaci u Rim, gde se radnja komedije Dundo Maroje dešava. U legendi koju priča, o ljudima „nahvao” i ljudima „nazbilj”, krije se zapravo moralizatorska osnova ovog dela, koje u skladu sa renesansnom poetikom treba i da pouči, a ne samo da pruži puku zabavu.
Drugi prolog iznosi konkretne detalje vezane za radnju i označiće Dunda Maroja kao svojevrstan nastavak ranije igrane komedije družine Pomet (koja igra i ovu predstavu), odnosno, komedije koja se zvala Pomet, a koja je danas izgubljena i o kojoj i znamo jedino zahvaljujući ovom, drugom, prologu. Znamo i da su likovi u ovim komedijama isti.
Pored dva prologa ova komedija ima pet činova i značajno je da se kaže da nam ni sam kraj ove komedije nije sačuvan, ali možemo da nagađamo da se završava nekom vrstom srećnog razrešenja, posebno ako uzmemo u obzir samu poetiku komedije kao takve, gde nijedan od likova neće izgubiti previše, odnosno, gde svi nađu ono što im je potrebno – iako to možda nije ono što su na početku i želeli.
Osnovni sukob ove komedije je sukob generacija, odnosno sukob između Dunda Maroja i njegovog sina Mara, kome je otac poverio novac da razvija trgovinu u Rimu. Međutim, kada se sin nikako ne vraća kući, zabrinuti otac odlazi u Rim da traži sina – odnosno više novac, nego sina. Istovremeno, Marova verenica dolazi da traži svog verenika, koji u Rimu svoje vreme provodi sa kurtizanom Laurom, nemilice trošeći očev novac.
Drama je prvi put prikazana 1551. godine u Dubrovniku, u sali Velikog vijeća. Kao što je već pomenuto, izvela ju je družina Pomet, a interesantno je da očigledno nije bilo planirano da bude izvedena u sali, već na trgu, jer je na taj način najavljuje drugi prolog. Šta je dovelo do promene lokacije nije poznato, ali sam tekst koji izgovara Prolog nije izmenjen.
Originalni Držićev rukopis nije sačuvan, a Dundo Maroje u obliku u kome ga poznajemo danas prepis je iz druge polovine XVI veka. Nema podataka o tome da je igrana, ali sam prepis teksta svedoči o tome da je morala biti izvođena; prvi put je štampana tek 1876. godine, a prvo moderno izvođenje je doživela tek 1938. Dakle, između dva potvrđena izvođenja Dunda Maroja prošlo je gotovo četiri stotine godina.
Humor u Dundu Maroju proizlazi prvenstveno iz nadmetanja slugu – da je ova drama kojim slučajem tragedija, ovi bi likovi bili konfidenti svojih gospodara; oni su ti koji dodatno komplikuju radnju, pokušavaju da za svoje gospodare zadobiju ono što ovi hoće. Direktno su upućeni jedni na druge i nadmeću se koji je lukaviji, pametniji i duhovitiji, i preuzimaju na sebe agens svojih gospodara.
Sluge (Bokčilo, Popiva i Pomet) su nosioci narodnog duha, visprenosti, šaljivosti; Bokčilo, sluga Dunda Maroja, smišlja kako će otac uhvatiti sina; Marov sluga, Popiva, pak kako će se sin izvući iz ove klopke. Oni su ti koji su mnogo pametniji od svojih gospodara i čini se da bi ovi bili potpuno izgubljeni bez svojih slugu. Oni su takođe i izvor komike jer su neobrazovani, nalaze se u stranoj zemlji i ispadaju smešni zbog jezičkih nesporazuma i kalambura koji su publici i te kako poznati. Likovi slugu su tipizirani i motivisani – dobrom hranom i punim stomakom; najčešća njihova tema je hrana i oni se bave sanjarenjem i nabrajanjem različitih đakonija koje priželjkuju.
Marin Držić u stvari ovom komedijom opisuje stvarni Dubrovnik tog vremena, spominje ljude koji su nama danas nepoznati, ali su tada bili istaknuti članovi društva. Opisuje nam i sam grad i gradski život, kako i gde su živeli plemići, a gde siromašniji građani – ima dosta referenci na stvarnost renesansnog Dubrovnika.
Pored neospornog statusa klasika književnosti, Dundo Maroje je vrlo važan izvor za izučavaoce kako pozorišne umetnosti na ovim prostorima, tako i kulturne istorije. Sa svojim antičkim uzorima, ova drama, kao i celokupno stvaralaštvo Marina Držića premošćuje dugačak period od renesanse do prosvetiteljstva na ovim prostorima i čini značajnu kariku u razvoju književnosti. Značaj ove komedije prevazilazi okvire renesansne književnosti i neće se proučavati samo na fakultetima u okviru predmeta već je i obavezni deo srednjoškolske lektire.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge manje poznate srpske komedije kao što su: Nesuđeni Milana Jovanovića Morskog, Izbiračica i Čestitam Koste Trifkovića, Dva cvancika i Podvala Milovana Glišića, UJEŽ i Svinja Branislava Nušića, Dorćolska posla Čiča Ilije Stanojevića.
Sva dela Marina Držića možete videti OVDE, a dramu Dundo Maroje OVDE.