Đurađ Branković je prvi i ujedno najduži roman Jakova Ignjatovića. Dok za njegove romane Večiti mladoženja, Vasa Rešpekt, Milan Narandžić uglavnom svi znaju i svuda su dostupni, ovaj istorijski roman je manje poznat i retko gde se može naći. Smatramo da je vredan pažnje te smo ga zato objavili nedavno u okviru edicije Otrgnuto od zaborava.
Začetnik realističkog romana u srpskoj književnosti, Jakov Ignjatović i sa romanom Đurađ Branković nastavlja u tom pravcu. Srpska prošlost oduvek je primamljiva tema za pisce, pa je i Ignjatović bio rad da napiše roman o poznatim istorijskim događajima i ličnostima. Tako on u ovom romanu prikazuje srednjovekovnu srpsku državu posle Kosovskog boja, odnosno pad Srpskog carstva i napore despota Đurđa da ponovo donese slobodu svom narodu. On piše o caru Lazaru i kneginji Milici, njihovim ćerkama Mari i Oliveri, Vuku Brankoviću i Milošu Obiliću, te konačno o Đurđu Brankoviću. Pomenuti su neki od najvažnijih bojeva iz tog perioda, a roman počinje jednim od najvažnijih za srpski narod – Kosovskim bojem. „Godine 1389. petnaesti juni bio je strašan dan za srpski narod.” Po stradanju naših junaka na Kosovu vlastoljubivi velikaši spremni su na različite spletke zarad ličnih interesa, čime nipodaštavaju herojski izbor cara Lazara i dodatno olakšavaju moćnom neprijatelju da ih porobi. Roman Đurađ Branković upravo će govoriti o ovome. Nimalo Jakov Ignjatović ne želi da doteruje karaktere svojih junaka, nego ih predstavlja sa svim njihovim vrlinama i manama, ne sakrivajući koliko je njihova želja za vlašću velika.
Roman je, kao i mnogi drugi, pored pozitivnih kritika trpeo i one loše. Jovan Skerlić i Svetislav Vulović, dvojica istaknutih srpskih književnih kritičara, govorila su negativno i oštro o njemu. Skerlićevu kratku kritiku možemo čitati u knjizi koja i nosi naslov Jakov Ignjatović.
„Ovaj nevešto napisani i dosadno razvučeni roman nije ništa drugo do prepričavanje istorije srpskoga naroda, onakve kakvu je pisac znao, ili bolje reći onakve u kakvu je verovao.” (Jovan Skerlić, Jakov Ignjatović)
„Ne, on je imao najozbiljniju nameru da te dane i te ljude predstavi svetle i velike, ozarene poslednjim sjajem srpskoga sunca na zahodu, da njihovom uspomenom okrepi slabe i klonule naraštaje naše. Što su mu redovno ispadale berberske kalfe i palanačke mašamode onda kada je hteo da crta heroje i svetiteljke, krivica je do urođene, neizlečive vulgarnosti u osećanjima, koje se on nikada nije mogao osloboditi. Onda kada je hteo da se vine u visine pesničkoga zanosa i da svečanim glasom peva tragične i tužne stvari, njega je njegova priroda vukla dole, i on se spuštao u svoj elemenat, da sa očevidnim raspoloženjem beleži razgovore, ogovaranja i sparivanja slugu i sluškinja, za punim stolovima i sa punim stomacima, u kujnskoj atmosferi zasićenoj masnim zadasima i još masnijim dosetkama. I pošto je čovek pročitao ovaj lažni, nepismeni, vulgarni „istoričeski roman”, pisan jezikom „pedintera” i kuvarica u mađarskim baronskim kućama, kako se drugače oseća kada čita pravi jezik onog doba i onih ljudi!” (Jovan Skerlić, Jakov Ignjatović)
Možda će čitaoce iznenaditi kako je Ignjatović opisao kneginju Milicu u knjizi Đurađ Branković. Čitajući o njoj u narodnim pesmama, saznali smo da je bila brižna, požrtvovana i čestita kneginja. Nasuprot tome, ovde je vidimo u drugačijem svetlu: koristoljubiva je, materijalista i samoljubiva. Lako pristaje na to da svoju kćer preda u ruke Turčinu.
„Milica je bila dobra, ali je bila ženska, i to od onih ženskih kojima se vlast, slava, bogatstvo jako dopadalo. Nismo ju radi oporočavati, jer je ona supruga srpskog cara Lazara i mati tako divnog knjaza kao što je Stevan, a pritom je u žalosti, ali ne znamo šta bi bilo da je sultan nju mesto Mileve zaprosio!”
Interesantno je Jakov Ignjatović prikazao kontrast u romanu Đurađ Branković: dok junaci na Kosovu polju ginu i mučno se bore, dotle oni na srpskom dvoru u Kruševcu, uvereni u srpsku pobedu, uveliko uživaju u čašćenju, opijanju i smehu, igri i pesmi. Onda se nakon nemilih događaja dogodi da dolaze po Milevu. Umesto da tada nastane opšte slavlje, kako bi priličilo jednoj svadbi, okolnosti su dovele do toga da se tog dana ćuti, bude sve tužno, kao da je u pitanju sahrana a ne udaja. Mada, kako drugačije da bude?
„Sirota Mileva, kakovo će veselje imati! Niti kuma, niti đevera, niti starog svata! Pa kakvi svatovi? Više Turaka neg’ Srbalja u dvoru. Rekao bi da se već sve poturčilo. Pun Lazarev dvor samih turbana!
Milevu već sutra nameravaju voditi.
Doneli su joj skupe turske haljine, nakite neiskazane, jer sultan hoće kao Turkinju da ju vidi.
Ona je danas poslednji put Srpkinja!
Kostreš vojvoda jošt’ sa nekima, Milevine druge i domaći slavili su Milevino veselje.
Zvona nisu na venčanje zvonila. A i našto da Turcima uši vređaju? Ta i Milevi nije već to od potrebe.
Mileva suze roni, no ne protivi se! Žao joj je, al’ ta žalost ne zadržava. Samo brže s njom, da je ta žalost što pre prođe.
Mileva je poslednji put bila u srpske haljine obučena. Poslednji put, i to u najvećoj tajnosti, otide u crkvu da se pričesti, da joj bude sve oprošteno. Pričešće joj se po drktajućim ustima prospe; valjda će ju velika nezgoda stići.
Tako smutnog veselja jošt’ nije nikad bilo. Turcima se osobiti ručak spravi i osobito su ručali. Srblji takođe. Mileva nije se više smela pred Srbinom pokazati. Ona je po volji Jusufovoj samo među ženskima se bavila.
Mileva je sa ženskima nasamo ručala. Tu bijaše plač i ridanje.
Srblji smutni, tek po dužnosti skupe se da se tek zove da se đevojka nije bez svatova udala.”
Jedna od ličnosti koja se ističe u prvoj knjizi romana Đurađ Branković Jakova Ignjatovića je dečanski kaluđer Haralampije. Nažalost, ističe se svojim lošim osobinama. „Doista, otac Haralampije i bio je čudan svetac. Stasom beše malen i morao je imati jednu plećku nešto krivu, jer mu se glava k desnom ramenu jako klonila. Kosa mu je bila riđa, retka, a brada sasvim crvena i velika; obraz mu je bio svetlocrvenkast, nos vrlo oštrljast, a oči zelene i male da se ispod belih trepavica jedva i videše. Lice mu se često smešilo i po spoljašnosti njegovoj rekao bi da je ceo kaluđer samo za veselosti i šalu skrojen, no u njegovom srcu ležala je podmukla pakost. Pritom je bio oštrouman i vlastoljubiv. Njegov je otac mislio da neće dobar biti za vojnika, pa mu je oslađivao kaluđerstvo, đe svojim osobinama, kao oštroumijem i pameću, daleko doterati može.” On nije mirovao, planirao je spletke i bio u dogovoru sa Đurđem za zbacivanje despota sa prestola. To je sve radio nadajući se da će od Đurđa dobiti više crkveno zvanje.
Istorijski roman Đurađ Branković Jakov Ignjatović počeo je da piše u prvoj polovini 1854. godine, a 1855. počeo je sa objavljivanjem u Letopisu Matice srpske. Izdavao ga je u nastavcima i sveskama, a nikad ga nije konačno završio. U posebnoj knjizi prva sveska izašla je 1859. godine.
Iako je u svoje vreme pretrpeo oštre kritike, ovaj roman, sa dramatičnim scenama, težnjom da se likovi psihološki prodube, realističnim dijalozima i opisima dvorske atmosfere, danas definitivno zaslužuje više pažnje.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava objavili smo i druge istorijske romane, među kojima su: Car Dušan u Dubrovniku Vida Vuletića Vukasovića, Legija smrti Kamenka Subotića, Smrt Karađorđeva Pere Todorovića, Karađorđe, Hajduk Veljko i Vujica Vulićević Stojana Živadinovića i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa.
Roman Đurađ Branković pogledajte OVDE, a sva dela Jakova Ignjatovića OVDE.