Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ – историјски роман Јакова Игњатовића

Ђурађ Бранковић је први и уједно најдужи роман Јакова Игњатовића. Док за његове романе Вечити младожења, Васа Решпект, Милан Наранџић углавном сви знају и свуда су доступни, овај историјски роман је мање познат и ретко где се може наћи. Сматрамо да је вредан пажње те смо га зато објавили недавно у оквиру едиције Отргнуто од заборава.

Зачетник реалистичког романа у српској књижевности, Јаков Игњатовић и са романом Ђурађ Бранковић наставља у том правцу. Српска прошлост одувек је примамљива тема за писце, па је и Игњатовић био рад да напише роман о познатим историјским догађајима и личностима. Тако он у овом роману приказује средњовековну српску државу после Косовског боја, односно пад Српског царства и напоре деспота Ђурђа да поново донесе слободу свом народу. Он пише о цару Лазару и кнегињи Милици, њиховим ћеркама Мари и Оливери, Вуку Бранковићу и Милошу Обилићу, те коначно о Ђурђу Бранковићу. Поменути су неки од најважнијих бојева из тог периода, а роман почиње једним од најважнијих за српски народ – Косовским бојем. „Године 1389. петнаести јуни био је страшан дан за српски народ.” По страдању наших јунака на Косову властољубиви великаши спремни су на различите сплетке зарад личних интереса, чиме ниподаштавају херојски избор цара Лазара и додатно олакшавају моћном непријатељу да их пороби. Роман Ђурађ Бранковић управо ће говорити о овоме. Нимало Јаков Игњатовић не жели да дотерује карактере својих јунака, него их представља са свим њиховим врлинама и манама, не сакривајући колико је њихова жеља за влашћу велика.

Ђурађ БранковићРоман је, као и многи други, поред позитивних критика трпео и оне лоше. Јован Скерлић и Светислав Вуловић, двојица истакнутих српских књижевних критичара, говорила су негативно и оштро о њему. Скерлићеву кратку критику можемо читати у књизи која и носи наслов Јаков Игњатовић.

„Овај невешто написани и досадно развучени роман није ништа друго до препричавање историје српскога народа, онакве какву је писац знао, или боље рећи онакве у какву је веровао.” (Јован Скерлић, Јаков Игњатовић)

„Не, он је имао најозбиљнију намеру да те дане и те људе представи светле и велике, озарене последњим сјајем срп­скога сунца на заходу, да њиховом успоменом окрепи слабе и клонуле нараштаје наше. Што су му редовно испадале берберске калфе и паланачке машамоде онда када је хтео да црта хероје и светитељке, кривица је до урођене, неи­злечиве вулгарности у осећањима, које се он никада није могао ослободити. Онда када је хтео да се вине у висине песничкога заноса и да свечаним гласом пева трагичне и тужне ствари, њега је његова природа вукла доле, и он се спуштао у свој елеменат, да са очевидним расположе­њем бележи разговоре, оговарања и спаривања слугу и слушкиња, за пуним столовима и са пуним стомацима, у кујнској атмосфери засићеној масним задасима и још ма­снијим досеткама. И пошто је човек прочитао овај лажни, неписмени, вулгарни „исторически роман”, писан језиком „пединтера” и куварица у мађарским баронским кућама, како се другаче осећа када чита прави језик оног доба и оних људи!” (Јован Скерлић, Јаков Игњатовић)

Можда ће читаоце изненадити како је Игњатовић описао кнегињу Милицу у књизи Ђурађ Бранковић. Читајући о њој у народним песмама, сазнали смо да је била брижна, пожртвована и честита кнегиња. Насупрот томе, овде је видимо у другачијем светлу: користољубива је, материјалиста и самољубива. Лако пристаје на то да своју кћер преда у руке Турчину.

„Милица је била добра, али је била женска, и то од оних женских којима се власт, слава, богатство јако допадало. Нисмо ју ради опорочавати, јер је она супруга српског цара Лазара и мати тако дивног књаза као што је Стеван, а притом је у жалости, али не знамо шта би било да је султан њу место Милеве запросио!”

Интересантно је Јаков Игњатовић приказао контраст у роману Ђурађ Бранковић: док јунаци на Косову пољу гину и мучно се боре, дотле они на српском двору у Крушевцу, уверени у српску победу, увелико уживају у чашћењу, опијању и смеху, игри и песми. Онда се након немилих догађаја догоди да долазе по Милеву. Уместо да тада настане опште славље, како би приличило једној свадби, околности су довеле до тога да се тог дана ћути, буде све тужно, као да је у питању сахрана а не удаја. Мада, како другачије да буде?

„Сирота Милева, каково ће весеље имати! Нити кума, нити ђевера, нити старог свата! Па какви сватови? Више Турака нег’ Србаља у двору. Рекао би да се већ све потурчило. Пун Лазарев двор самих турбана!

Милеву већ сутра намеравају водити.

Донели су јој скупе турске хаљине, наките неисказане, јер султан хоће као Туркињу да ју види.

Она је данас последњи пут Српкиња!

Костреш војвода јошт’ са некима, Милевине друге и домаћи славили су Милевино весеље.

Звона нису на венчање звонила. А и нашто да Турцима уши вређају? Та и Милеви није већ то од потребе.

Милева сузе рони, но не противи се! Жао јој је, ал’ та жалост не задржава. Само брже с њом, да је та жалост што пре прође.

Милева је последњи пут била у српске хаљине обучена. Последњи пут, и то у највећој тајности, отиде у цркву да се причести, да јој буде све опроштено. Причешће јој се по дрктајућим устима проспе; ваљда ће ју велика незгода стићи.

Тако смутног весеља јошт’ није никад било. Турцима се особити ручак справи и особито су ручали. Србљи такође. Милева није се више смела пред Србином показати. Она је по вољи Јусуфовој само међу женскима се бавила.

Милева је са женскима насамо ручала. Ту бијаше плач и ридање.

Србљи смутни, тек по дужности скупе се да се тек зове да се ђевојка није без сватова удала.”

Једна од личности која се истиче у првој књизи романа Ђурађ Бранковић Јакова Игњатовића је дечански калуђер Харалампије. Нажалост, истиче се својим лошим особинама. „Доиста, отац Харалампије и био је чудан светац. Стасом беше мален и морао је имати једну плећку нешто криву, јер му се глава к десном рамену јако клонила. Коса му је била риђа, ретка, а брада сасвим црвена и велика; образ му је био светлоцрвенкаст, нос врло оштрљаст, а очи зелене и мале да се испод белих трепавица једва и видеше. Лице му се често смешило и по спољашности његовој рекао би да је цео калуђер само за веселости и шалу скројен, но у његовом срцу лежала је подмукла пакост. Притом је био оштроуман и властољубив. Његов је отац мислио да неће добар бити за војника, па му је ослађивао калуђерство, ђе својим особинама, као оштроумијем и памећу, далеко дотерати може.” Он није мировао, планирао је сплетке и био у договору са Ђурђем за збацивање деспота са престола. То је све радио надајући се да ће од Ђурђа добити више црквено звање.

Историјски роман Ђурађ Бранковић Јаков Игњатовић почео је да пише у првој половини 1854. године, а 1855. почео је са објављивањем у Летопису Матице српске. Издавао га је у наставцима и свескама, а никад га није коначно завршио. У посебној књизи прва свеска изашла је 1859. године.

Иако је у своје време претрпео оштре критике, овај роман, са драматичним сценама, тежњом да се ликови психолошки продубе, реалистичним дијалозима и описима дворске атмосфере, данас дефинитивно заслужује више пажње.

У оквиру едиције Отргнуто од заборава објавили смо и друге историјске романе, међу којима су: Цар Душан у Дубровнику Вида Вулетића Вукасовића, Легија смрти Каменка Суботића, Смрт Карађорђева Пере Тодоровића, Карађорђе, Хајдук Вељко и Вујица Вулићевић Стојана Живадиновића и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.

Роман Ђурађ Бранковић погледајте ОВДЕ, а сва дела Јакова Игњатовића ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу