I kad mu vidite sliku, i kad mu pročitate ime, još ima mesta za pitanje – ko je ovaj dvadesetsedmogodišnjak? Čiju „Knjigu”, a treći njegov roman, držite u rukama.
Onom ko ustvrdi da je Vladislav Radak mladi daroviti pisac sa izvesnom književnom budućnošću neko može, ne dovodeći to u pitanje, naglašavati da je reč o uspešnom matematičaru, koji se sa zavidnim teorijskim znanjem okušao i u pisanju knjiga i praktičnih priručnika iz ove oblasti, završivši najpre master studije matematike.
Oni pak koji ga malo bolje poznaju pomenuće njegovo iskustvo klasičnog muzičara, a vršnjaci upućeni u TV produkciju će se setiti kako je uspešno vodio jednu emisiju za mlade. Pomni degustatori filmova nabrojaće bar par njegovih kratkih filmova.
A na kraju, naše upoznavanje sa autorom ostaće, ipak, negde između (tačne) ocene o vunderkindu sa Palilule i one koja je saopštena na njegovom sajtu – da je vlasnik idealnog CV-ja za štrebera decenije.
Pošto mu je književna vokacija psihotriler, pa još uronjen u futurizam (za nas) prožet (njemu bliskim) znanjima o paralelnosti vremena i „džepovima u njemu”, eto prilike za čitaoce-detektive da ga i u ovoj „Knjizi” (kao i u prethodnim – „Plava vežbanka” i „Noć mrtvih snova”) traže i otkrivaju u nekoj od tih dimenzija i u njegovim brojnim uspešnim ulogama.
Možda ga sretnu širom Nemačke, gde sada radi, ili u Lisabonu, Amsterdamu… gde upoznaje ulice i trgove po kojima su hodali njegovi omiljeni pisci, a koje će pohoditi njegovi književni junaci.

Božidar Andrejić,
maj 2015.